У СУСРЕТ САСТАНКУ ТРАМПА И ПУТИНА Свет на геополитичкој раскрсници

Овоме су претходили разговори у Техерану две године раније када је на челу америчке администрације био Френклин Рузвелт.

Да ово нису били преговори о миру говори и чињеница да је само неколико година касније Винстон Черчил у свом говору у Фултону изјавио „да је Стаљин спустио гвоздену завесу од Трста до Шћећинаˮ и тиме у своју сферу утицаја укључио читаву Источну Европу.

Хладни рат је трајао преко четири деценије без испаљеног метка на Москву или Вашингтон, али са мноштвом сукоба између тзв. „геополитичких стожераˮ или у данашњем термину „проксијаˮ на западу и истоку. Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез наоружавали су своје савезнике и помагали их логистички и дипломатски.

Почетком последње деценије XX века распала се једна читава идеолошка концепција друштвеног уређења која је данас остала само у појединим државама. Неповерење у Совјетски Савез од стране његових идеолошких и политичких савезника дао се наслутити још 1985. године када је на снагу ступила „доктрина Горбачоваˮ која је говорила да уколико се комунистички режим у некој од држава – савезница замени неким другим (демократским) државним уређењем, да је то унутрашња ствар те државе. Јасно је да је ово потпуно обрнута теза од оне коју је донео Брежњев како би оправдао свој упад у Чехословачку 1968. године.

Распадом Совјетског Савеза и рушењем „комунистичког блокаˮ на свету је остала једина светска суперсила, Сједињене Америчке Државе. Администрација Џорџа Буша Старијег убрала је плодове активног дипломатског рада Роналда Регана. Администрација Била Клинтона је ту моћ показала, нажалост и на Србији. Русија је читаву деценију била у расулу, економској немаштини, кризи институција, појави и јачању тзв. олигарха и једном лидеру Борису Јељцину који није имао ауторитет у свету.

Ово не значи да је једна страна била заувек поражена, а друга апсолутни победник. Фукујама је у свом „последњем човекуˮ био у праву када је говорио да је сломом комунизма капитализам једини друштвени и економски систем који је опстао. То би значило да све тадашње и будуће државе у свету које желе бити успешне и економски јаке, утицајне у свету, морају прихватити овакву врсту државног и економског уређења. То се види и у пракси. Све данашње државе које имају важне улоге у свету су демократске и капиталистичке. Изузетак је Кина која покушава да нађе спој између свог комунистичког уређења и капиталистичке светске економије. Требало би имати у виду да су из тог разлога Кинези имали неколико „реформи“ као што су „Велики корак напредˮ, „Културна револуцијаˮ и реформе у XXI веку Си Ђипинга. Сједињене Америчке Државе су поставиле нови светски систем владања, а поражена Русија и нарастајућа Кина су га прихватиле и кренули да јачају у њему.

На дан када је руска војска прешла границу међународно признате Украјине где је у њеним источним деловима беснео грађански рат од 2014. године, кинеско министарство спољњих послова је дало изјаву где наглашава „да су нагомилани проблеми у претходне три деценије од завршетка Хладног рата утицали да дође до велике конфронтације између Истока и Запада у Украјиниˮ. И од почетка сукоба који траје већ три године уочава се да ово јесте сукоб Русије и НАТО-а , са Украјином само као полигоном за сукоб. И нажалост украјинским војницима.

Бивша администрација Џозефа Бајдена није имала интерес да се рат у Украјини заврши. Напротив. Желела је да га још више распламса и уђе у круг исцрпљивања са Русијом Сједињене Америчке Државе би уместо себе економски и војно исцрпљивале државе Европске уније. Јер економски и војно слаба Европска унија одговара и САД и Русији.

Новембарским изборима амерички народ је одлучио да има власт која ће направити заокрет од либералне „wokeˮ идеологије која је озбиљно нагризла поре америчког већински патријархалног друштва. Већ у првим данима Трампове администрације видели смо да је поништио већину закона које је на унутрашњем плану донео његов претходник са даљом тенденцијом померања америчког друштва у конзервативно десно, друштвено, политички и економски. Полуге власти има и у томе што оба дома Конгреса су већински републиканска, барем до међуизбора у новембру 2026. године када се опет бира трећина чланова Сената и цео нови сазив Представничког Дома. Ипак, чини се да се Демократска странка толико померила у либерално да ће тешко бити да у наредним годинама да изнедре нове лидере који би били барем приближно јаки као републикански. Наредне четири године ће утицати да политичари попут Џејмса Дејвида Венса, Марка Рубија, Вивека Равасвамија, Теда Круза, Рона де Сантиса постану још познатији док „плавиˮ немају нове лидере. Камала Херис тешко да ће опет добити и приближну подршку јавности, а политичари попут Елизабет Ворен и Бернија Сендерса већ имају довољно година „у крштенициˮ да се од њих не могу очекивати никакви битнији кораци. Стога, основано је за претпоставити да ће овај мандат Доналда Трампа бити сређивање ствари на унутрашњем плану још од администрације Барака Обаме, али и на спољном плану кроз „гашење пожараˮ у деловима света где Американцима рат не одговара, али и успостављање јачег утицаја тамо где би ратни вихори били повољни за њих. И остављање повољних околности за његове наследнике у Белој кући.

Са друге стране чини се да је Русија у већем проблему него што се чини на први поглед. Споро напредовање и запоседање територија у Украјина доводи у питању да ли ће макар четири области које су припојили себи бити признати од стране САД. Крим ће им свакако признати. Свако веће попуштање у захтевима довешће да популарност Владимира Путина опадне у руској јавности јер овај рат Русија није платила толико економским тешкоћама колико животима руских војника. Према томе, потребно је наћи баланс у преговорима између Вашингтона и Москве који су започели прошле недеље у Саудијској Арабији. Присутност на састанку „прве екипеˮ с обе стране у виду државног секретара (министра спољних послова) САД Марка Рубија и министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова указује да се ови преговори тајно воде већ неко време. Врло могуће већ од победе Трампа и републиканаца на новембарским изборима.

Тешко да се може очекивати да ће Русија добити све територије Украјине које жели. Овде се пре свега мисли на Харков и остале милионске градове, Одесу и затварање излаз на Црно море Украјини. О излазу руских територија на Дунав тек неће бити речи. Сада је онда јасно зашто су циљеви „специјалне војне операцијеˮ од почетка сукоба били под велом тајне. Руси су се тиме ограђивали од евентуалног неуспеха уколико не заузму све територије које желе.

Поделе територија су један аспект нове поделе света. Други је економски. Чини се да ће највећи губитник у новом економском договору између САД и Русије бити државе Европске уније. Барем оне које не буду на то гледале благонаклоно попут Мађарске и Словачке. Очекује се да САД купе гасовод Северни ток на дну Балтичког мора. Тада ће руски гас опет да потече према Европској унији, са Американцима као власницима гасовода. Тиме ће они бити у прилици да узимају посредничке марже и смање трошкове садашњег транспорта течног гаса преко Атлантика у Европу. Русија ће радо пристати на овај договор јер ће тиме повећати број држава којима они извозе енергенте. Договориће се са САД око цене и тиме неће извозити само нафту и гас Кини и Индији где тренутно државе купци диктирају цену. Можда ће и нафтовод „Дружбаˮ, тренутно затворен кроз Украјину, отићи у власништво САД и тиме додатно омогућити амерички приход. У сваком случају чини се да су Вашингтон и Кијев близу договора око експлоатације рудног блага Украјине у замену за нагомилане украјинске дугове. Оног дела Украјине које ће директно контролисати Кијев. Индиректно Вашингтон. Поставља се питање ко ће бити нови председник Украјине. Чини се да су Зеленском дани одбројани.

Нова подела света ће највише утицати на Брисел. Актуелни европски политичари ће посматрати светску геополитику „из другог редаˮ. Једино решење у јачању неке нове европске елите је у њеном прекомпоновању у суверенистички табор који тренутно предводе Мелони, Орбан и Фицо. Најновије изјаве неких немачких званичника о могућим дипломатским потезима против Вашингтона делују неозбиљно. Поготово уколико Немачка уђе у политичку кризу након тек одржаних парламентарних избора.

У новој подели света биће интересантна улога Кине. Чини се да овај на помолу руско-амерички договор није баш најидеалнији за Пекинг. С обзиром да Трамп сматра Кину својим главним геополитичким и економским противником, онда су његови потези јасни. Очекује се у наредним годинама политика детанта према Москви, а усложњавање економских односа према Пекингу. Очекује се и јаче војно присуство Америке на Блиском истоку као део притиска на Иран, чију нафту највише купује управо Кина. Очекује се и веће присуство америчке војске на Пацифику, пре свега у Вијетнаму. Међутим, не би требало очекивати веће проблеме на Тајвану.

Чини се да ће уступци које САД буду признали Русији у новој подели света утицати да Трамп крене у пројекат стварања „великог Израелаˮ са очувавањем снаге Турске као регионалне силе која би била делимично и под руским утицајем. Заливске арапске државе ће имати утицај онолико колико њихови нафтни споразуми буду одговарали Вашингтону.

Све чешће се помиње, додуше у медијима као спекулације, повлачење америчке војске из неких делова света. Природно је да онда јавност у Србији размишља и спекулише да ли би се то онда односило и на базу „Бонстилˮ у нашој јужној покрајини. Уколико би се то десило, поставља се питање која би војска заузела њихово место јер по резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, војно присуство међународних снага је неопходно. Једна од спекулација је да би то могла управо бити турска војска, на коју би званична Москва могла утицати. Наравно, онда уз евентуални притисак на Београд.

Што се тиче Србије, нова подела света се може сматрати у позитивном светлу. Завршавање рата у Украјини и смањивање непријатељских тежњи према Русији од стране политичког Запада, би евентуално увођење санкција Москви од стране Београда сматрали потпуно излишним. Поготово што би у том сценарију прве економске санкције према Москви биле повучене од стране Мађарске и Словачке. Када се говори о Косову и Метохији, можда би постојала могућност да се преговори између Београда и Приштине врате под окриље Уједињених нација где Русија (и Кина) има право вета, а да заузврат Русија пристане да уместо америчке војске нека друга држава чланица НАТО-а пошаље своје оружане снаге у нашу јужну покрајину.

Нова подела света би дала веће шансе да се настави са поштовањем Дејтонског споразума у Босни и Херцеговини, смањивање напада на Републику Српску и наставак „статуса квоˮ међу српским, бошњачким и хрватским корпусом, што највише и одговара Вашингтону.

Напослетку, оставља се питање када ће и где ће се одржати састанак Путина и Трампа. Оно што је сигурно је да када дође до сусрета двојице лидера, сви договори ће већ бити постигнути. На самом састанку ће њих двојица само потписати документе. О времену састанка се може само нагађати, али се очекује да буде у првих 100 дана власти америчке администрације. Место је исто непознаница, али уколико би ово била нова геополитичка подела света и нека врста рестартовања односа као завршетка Другог хладног рата, намеће се само један идеалан град где би Трамп и Путин један другом стиснули руке. Пекинг!

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, професор геополитике