U SUSRET SASTANKU TRAMPA I PUTINA Svet na geopolitičkoj raskrsnici

Ovome su prethodili razgovori u Teheranu dve godine ranije kada je na čelu američke administracije bio Frenklin Ruzvelt.

Da ovo nisu bili pregovori o miru govori i činjenica da je samo nekoliko godina kasnije Vinston Čerčil u svom govoru u Fultonu izjavio „da je Staljin spustio gvozdenu zavesu od Trsta do Šćećinaˮ i time u svoju sferu uticaja uključio čitavu Istočnu Evropu.

Hladni rat je trajao preko četiri decenije bez ispaljenog metka na Moskvu ili Vašington, ali sa mnoštvom sukoba između tzv. „geopolitičkih stožeraˮ ili u današnjem terminu „proksijaˮ na zapadu i istoku. Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez naoružavali su svoje saveznike i pomagali ih logistički i diplomatski.

Početkom poslednje decenije XX veka raspala se jedna čitava ideološka koncepcija društvenog uređenja koja je danas ostala samo u pojedinim državama. Nepoverenje u Sovjetski Savez od strane njegovih ideoloških i političkih saveznika dao se naslutiti još 1985. godine kada je na snagu stupila „doktrina Gorbačovaˮ koja je govorila da ukoliko se komunistički režim u nekoj od država – saveznica zameni nekim drugim (demokratskim) državnim uređenjem, da je to unutrašnja stvar te države. Jasno je da je ovo potpuno obrnuta teza od one koju je doneo Brežnjev kako bi opravdao svoj upad u Čehoslovačku 1968. godine.

Raspadom Sovjetskog Saveza i rušenjem „komunističkog blokaˮ na svetu je ostala jedina svetska supersila, Sjedinjene Američke Države. Administracija Džordža Buša Starijeg ubrala je plodove aktivnog diplomatskog rada Ronalda Regana. Administracija Bila Klintona je tu moć pokazala, nažalost i na Srbiji. Rusija je čitavu deceniju bila u rasulu, ekonomskoj nemaštini, krizi institucija, pojavi i jačanju tzv. oligarha i jednom lideru Borisu Jeljcinu koji nije imao autoritet u svetu.

Ovo ne znači da je jedna strana bila zauvek poražena, a druga apsolutni pobednik. Fukujama je u svom „poslednjem čovekuˮ bio u pravu kada je govorio da je slomom komunizma kapitalizam jedini društveni i ekonomski sistem koji je opstao. To bi značilo da sve tadašnje i buduće države u svetu koje žele biti uspešne i ekonomski jake, uticajne u svetu, moraju prihvatiti ovakvu vrstu državnog i ekonomskog uređenja. To se vidi i u praksi. Sve današnje države koje imaju važne uloge u svetu su demokratske i kapitalističke. Izuzetak je Kina koja pokušava da nađe spoj između svog komunističkog uređenja i kapitalističke svetske ekonomije. Trebalo bi imati u vidu da su iz tog razloga Kinezi imali nekoliko „reformi“ kao što su „Veliki korak napredˮ, „Kulturna revolucijaˮ i reforme u XXI veku Si Đipinga. Sjedinjene Američke Države su postavile novi svetski sistem vladanja, a poražena Rusija i narastajuća Kina su ga prihvatile i krenuli da jačaju u njemu.

Na dan kada je ruska vojska prešla granicu međunarodno priznate Ukrajine gde je u njenim istočnim delovima besneo građanski rat od 2014. godine, kinesko ministarstvo spoljnjih poslova je dalo izjavu gde naglašava „da su nagomilani problemi u prethodne tri decenije od završetka Hladnog rata uticali da dođe do velike konfrontacije između Istoka i Zapada u Ukrajiniˮ. I od početka sukoba koji traje već tri godine uočava se da ovo jeste sukob Rusije i NATO-a , sa Ukrajinom samo kao poligonom za sukob. I nažalost ukrajinskim vojnicima.

Bivša administracija Džozefa Bajdena nije imala interes da se rat u Ukrajini završi. Naprotiv. Želela je da ga još više rasplamsa i uđe u krug iscrpljivanja sa Rusijom Sjedinjene Američke Države bi umesto sebe ekonomski i vojno iscrpljivale države Evropske unije. Jer ekonomski i vojno slaba Evropska unija odgovara i SAD i Rusiji.

Novembarskim izborima američki narod je odlučio da ima vlast koja će napraviti zaokret od liberalne „wokeˮ ideologije koja je ozbiljno nagrizla pore američkog većinski patrijarhalnog društva. Već u prvim danima Trampove administracije videli smo da je poništio većinu zakona koje je na unutrašnjem planu doneo njegov prethodnik sa daljom tendencijom pomeranja američkog društva u konzervativno desno, društveno, politički i ekonomski. Poluge vlasti ima i u tome što oba doma Kongresa su većinski republikanska, barem do međuizbora u novembru 2026. godine kada se opet bira trećina članova Senata i ceo novi saziv Predstavničkog Doma. Ipak, čini se da se Demokratska stranka toliko pomerila u liberalno da će teško biti da u narednim godinama da iznedre nove lidere koji bi bili barem približno jaki kao republikanski. Naredne četiri godine će uticati da političari poput Džejmsa Dejvida Vensa, Marka Rubija, Viveka Ravasvamija, Teda Kruza, Rona de Santisa postanu još poznatiji dok „plaviˮ nemaju nove lidere. Kamala Heris teško da će opet dobiti i približnu podršku javnosti, a političari poput Elizabet Voren i Bernija Sendersa već imaju dovoljno godina „u kršteniciˮ da se od njih ne mogu očekivati nikakvi bitniji koraci. Stoga, osnovano je za pretpostaviti da će ovaj mandat Donalda Trampa biti sređivanje stvari na unutrašnjem planu još od administracije Baraka Obame, ali i na spoljnom planu kroz „gašenje požaraˮ u delovima sveta gde Amerikancima rat ne odgovara, ali i uspostavljanje jačeg uticaja tamo gde bi ratni vihori bili povoljni za njih. I ostavljanje povoljnih okolnosti za njegove naslednike u Beloj kući.

Sa druge strane čini se da je Rusija u većem problemu nego što se čini na prvi pogled. Sporo napredovanje i zaposedanje teritorija u Ukrajina dovodi u pitanju da li će makar četiri oblasti koje su pripojili sebi biti priznati od strane SAD. Krim će im svakako priznati. Svako veće popuštanje u zahtevima dovešće da popularnost Vladimira Putina opadne u ruskoj javnosti jer ovaj rat Rusija nije platila toliko ekonomskim teškoćama koliko životima ruskih vojnika. Prema tome, potrebno je naći balans u pregovorima između Vašingtona i Moskve koji su započeli prošle nedelje u Saudijskoj Arabiji. Prisutnost na sastanku „prve ekipeˮ s obe strane u vidu državnog sekretara (ministra spoljnih poslova) SAD Marka Rubija i ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova ukazuje da se ovi pregovori tajno vode već neko vreme. Vrlo moguće već od pobede Trampa i republikanaca na novembarskim izborima.

Teško da se može očekivati da će Rusija dobiti sve teritorije Ukrajine koje želi. Ovde se pre svega misli na Harkov i ostale milionske gradove, Odesu i zatvaranje izlaz na Crno more Ukrajini. O izlazu ruskih teritorija na Dunav tek neće biti reči. Sada je onda jasno zašto su ciljevi „specijalne vojne operacijeˮ od početka sukoba bili pod velom tajne. Rusi su se time ograđivali od eventualnog neuspeha ukoliko ne zauzmu sve teritorije koje žele.

Podele teritorija su jedan aspekt nove podele sveta. Drugi je ekonomski. Čini se da će najveći gubitnik u novom ekonomskom dogovoru između SAD i Rusije biti države Evropske unije. Barem one koje ne budu na to gledale blagonaklono poput Mađarske i Slovačke. Očekuje se da SAD kupe gasovod Severni tok na dnu Baltičkog mora. Tada će ruski gas opet da poteče prema Evropskoj uniji, sa Amerikancima kao vlasnicima gasovoda. Time će oni biti u prilici da uzimaju posredničke marže i smanje troškove sadašnjeg transporta tečnog gasa preko Atlantika u Evropu. Rusija će rado pristati na ovaj dogovor jer će time povećati broj država kojima oni izvoze energente. Dogovoriće se sa SAD oko cene i time neće izvoziti samo naftu i gas Kini i Indiji gde trenutno države kupci diktiraju cenu. Možda će i naftovod „Družbaˮ, trenutno zatvoren kroz Ukrajinu, otići u vlasništvo SAD i time dodatno omogućiti američki prihod. U svakom slučaju čini se da su Vašington i Kijev blizu dogovora oko eksploatacije rudnog blaga Ukrajine u zamenu za nagomilane ukrajinske dugove. Onog dela Ukrajine koje će direktno kontrolisati Kijev. Indirektno Vašington. Postavlja se pitanje ko će biti novi predsednik Ukrajine. Čini se da su Zelenskom dani odbrojani.

Nova podela sveta će najviše uticati na Brisel. Aktuelni evropski političari će posmatrati svetsku geopolitiku „iz drugog redaˮ. Jedino rešenje u jačanju neke nove evropske elite je u njenom prekomponovanju u suverenistički tabor koji trenutno predvode Meloni, Orban i Fico. Najnovije izjave nekih nemačkih zvaničnika o mogućim diplomatskim potezima protiv Vašingtona deluju neozbiljno. Pogotovo ukoliko Nemačka uđe u političku krizu nakon tek održanih parlamentarnih izbora.

U novoj podeli sveta biće interesantna uloga Kine. Čini se da ovaj na pomolu rusko-američki dogovor nije baš najidealniji za Peking. S obzirom da Tramp smatra Kinu svojim glavnim geopolitičkim i ekonomskim protivnikom, onda su njegovi potezi jasni. Očekuje se u narednim godinama politika detanta prema Moskvi, a usložnjavanje ekonomskih odnosa prema Pekingu. Očekuje se i jače vojno prisustvo Amerike na Bliskom istoku kao deo pritiska na Iran, čiju naftu najviše kupuje upravo Kina. Očekuje se i veće prisustvo američke vojske na Pacifiku, pre svega u Vijetnamu. Međutim, ne bi trebalo očekivati veće probleme na Tajvanu.

Čini se da će ustupci koje SAD budu priznali Rusiji u novoj podeli sveta uticati da Tramp krene u projekat stvaranja „velikog Izraelaˮ sa očuvavanjem snage Turske kao regionalne sile koja bi bila delimično i pod ruskim uticajem. Zalivske arapske države će imati uticaj onoliko koliko njihovi naftni sporazumi budu odgovarali Vašingtonu.

Sve češće se pominje, doduše u medijima kao spekulacije, povlačenje američke vojske iz nekih delova sveta. Prirodno je da onda javnost u Srbiji razmišlja i spekuliše da li bi se to onda odnosilo i na bazu „Bonstilˮ u našoj južnoj pokrajini. Ukoliko bi se to desilo, postavlja se pitanje koja bi vojska zauzela njihovo mesto jer po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, vojno prisustvo međunarodnih snaga je neophodno. Jedna od spekulacija je da bi to mogla upravo biti turska vojska, na koju bi zvanična Moskva mogla uticati. Naravno, onda uz eventualni pritisak na Beograd.

Što se tiče Srbije, nova podela sveta se može smatrati u pozitivnom svetlu. Završavanje rata u Ukrajini i smanjivanje neprijateljskih težnji prema Rusiji od strane političkog Zapada, bi eventualno uvođenje sankcija Moskvi od strane Beograda smatrali potpuno izlišnim. Pogotovo što bi u tom scenariju prve ekonomske sankcije prema Moskvi bile povučene od strane Mađarske i Slovačke. Kada se govori o Kosovu i Metohiji, možda bi postojala mogućnost da se pregovori između Beograda i Prištine vrate pod okrilje Ujedinjenih nacija gde Rusija (i Kina) ima pravo veta, a da zauzvrat Rusija pristane da umesto američke vojske neka druga država članica NATO-a pošalje svoje oružane snage u našu južnu pokrajinu.

Nova podela sveta bi dala veće šanse da se nastavi sa poštovanjem Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini, smanjivanje napada na Republiku Srpsku i nastavak „statusa kvoˮ među srpskim, bošnjačkim i hrvatskim korpusom, što najviše i odgovara Vašingtonu.

Naposletku, ostavlja se pitanje kada će i gde će se održati sastanak Putina i Trampa. Ono što je sigurno je da kada dođe do susreta dvojice lidera, svi dogovori će već biti postignuti. Na samom sastanku će njih dvojica samo potpisati dokumente. O vremenu sastanka se može samo nagađati, ali se očekuje da bude u prvih 100 dana vlasti američke administracije. Mesto je isto nepoznanica, ali ukoliko bi ovo bila nova geopolitička podela sveta i neka vrsta restartovanja odnosa kao završetka Drugog hladnog rata, nameće se samo jedan idealan grad gde bi Tramp i Putin jedan drugom stisnuli ruke. Peking!

Autor: prof. dr Rastislav Stojsavljević, profesor geopolitike