ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА Најмлађи градоначелник Новог Сада прогласио српски језик званичним

По­што­ва­ње и зна­чај Ми­ле­ти­ћа огле­да се у чи­ње­ни­ци да се убра­ја ме­ђу рет­ке но­во­сад­ске гра­до­на­чел­ни­ке ко­ји су би­ра­ни у два ман­да­та.
Као нај­мла­ђи гра­до­на­чел­ник у исто­ри­ји гра­да Ми­ле­тић је на че­ло Но­вог Са­да пр­ви пут до­спео 20. мар­та 1861. го­ди­не, а са­рад­ни­ци у Ма­ги­стра­ту би­ли су му Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај и Ја­ша Иг­ња­то­вић. Као гра­до­на­чел­ник, про­гла­сио је срп­ски је­зик зва­нич­ним, уки­нуо је не­мач­ку ре­ал­ку и за­ла­гао за то да се згра­да Срп­ског на­род­ног по­зо­ри­шта по­диг­не на Глав­ном тр­гу, а Град­ска ку­ћа бли­же срп­ском кра­ју, где је био Тур­ски хан, од­но­сно на ме­сту где је да­нас зда­ње Ма­ти­це срп­ске. Та­ква по­ли­ти­ка га је га је до­ве­ла у су­коб са Бу­дим­пе­штом те је ње­гов Ма­ги­страт су­спен­до­ван.

Од ма­ја 1867. по­но­во је до­спео на че­ло Ма­ги­стра­та, а та­да су му нај­бли­жи са­рад­ни­ци Ла­за Ко­стић и Ко­ста Триф­ко­вић. У вре­ме дру­гог ман­да­та, ње­го­вом за­слу­гом, бо­је срп­ске тро­бој­ке по­ста­ле су зва­нич­не бо­је гра­да Но­вог Са­да, а ка­ко је на­ста­вио са на­по­ри­ма да Град­ску ку­ћу по­диг­не у срп­ском кра­ју и по­стао озбиљ­на смет­ња вла­сти­ма, су­спен­до­ван је по­сле го­ди­ну да­на, а убр­зо и ухап­шен и на јед­ном мон­ти­ра­ном про­це­су осу­ђен на го­ди­ну да­на за­тво­ра. На­кон из­ла­ска из за­тво­ра, сво­ју ак­тив­ност про­ши­рио је и на дру­ге кра­је­ве где жи­ве Ср­би, на­ро­чи­то у вре­ме устан­ка у Хер­це­го­ви­ни. 

Овај пут, угар­ска вла­да је ре­ши­ла да му трај­но ста­не на пут, па је 5. ју­ла 1876. го­ди­не ухап­шен у свом ста­ну у Но­вом Са­ду, а по­том, у још јед­ном мон­ти­ра­ном про­це­су, осу­ђен на шест го­ди­на ро­би­је. У за­тво­ру је мал­тре­ти­ран и фи­зич­ки и пси­хич­ки, са­рад­ни­ци су га на­пу­сти­ли, а уз дру­ге про­бле­ме ко­је је имао, по­чи­ње и пси­хич­ки да по­бо­ље­ва. По из­ла­ску из за­тво­ра, не­ко вре­ме је из­гле­да­ло да му се ста­ње по­пра­ви­ло, али бо­лест, за­тим, вра­ти­ла у још же­шћем об­ли­ку. До кра­ја жи­во­та се ни­је опо­ра­вио и ви­ше се ни­је укљу­чи­вао у по­ли­тич­ки жи­вот.  

Умро је у Вр­шцу, 4. фе­бру­а­ра 1901. го­ди­не, а са­хра­њен на Ус­пен­ском гро­бљу у Но­вом Са­ду и ње­го­во име но­се ули­ца у цен­тру гра­да и јед­на сред­ња шко­ла.