GODIŠNJICA ROĐENJA SVETOZARA MILETIĆA Najmlađi gradonačelnik Novog Sada proglasio srpski jezik zvaničnim

Po­što­va­nje i zna­čaj Mi­le­ti­ća ogle­da se u či­nje­ni­ci da se ubra­ja me­đu ret­ke no­vo­sad­ske gra­do­na­čel­ni­ke ko­ji su bi­ra­ni u dva man­da­ta.
Kao naj­mla­đi gra­do­na­čel­nik u isto­ri­ji gra­da Mi­le­tić je na če­lo No­vog Sa­da pr­vi put do­speo 20. mar­ta 1861. go­di­ne, a sa­rad­ni­ci u Ma­gi­stra­tu bi­li su mu Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj i Ja­ša Ig­nja­to­vić. Kao gra­do­na­čel­nik, pro­gla­sio je srp­ski je­zik zva­nič­nim, uki­nuo je ne­mač­ku re­al­ku i za­la­gao za to da se zgra­da Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta po­dig­ne na Glav­nom tr­gu, a Grad­ska ku­ća bli­že srp­skom kra­ju, gde je bio Tur­ski han, od­no­sno na me­stu gde je da­nas zda­nje Ma­ti­ce srp­ske. Ta­kva po­li­ti­ka ga je ga je do­ve­la u su­kob sa Bu­dim­pe­štom te je nje­gov Ma­gi­strat su­spen­do­van.

Od ma­ja 1867. po­no­vo je do­speo na če­lo Ma­gi­stra­ta, a ta­da su mu naj­bli­ži sa­rad­ni­ci La­za Ko­stić i Ko­sta Trif­ko­vić. U vre­me dru­gog man­da­ta, nje­go­vom za­slu­gom, bo­je srp­ske tro­boj­ke po­sta­le su zva­nič­ne bo­je gra­da No­vog Sa­da, a ka­ko je na­sta­vio sa na­po­ri­ma da Grad­sku ku­ću po­dig­ne u srp­skom kra­ju i po­stao ozbilj­na smet­nja vla­sti­ma, su­spen­do­van je po­sle go­di­nu da­na, a ubr­zo i uhap­šen i na jed­nom mon­ti­ra­nom pro­ce­su osu­đen na go­di­nu da­na za­tvo­ra. Na­kon iz­la­ska iz za­tvo­ra, svo­ju ak­tiv­nost pro­ši­rio je i na dru­ge kra­je­ve gde ži­ve Sr­bi, na­ro­či­to u vre­me ustan­ka u Her­ce­go­vi­ni. 

Ovaj put, ugar­ska vla­da je re­ši­la da mu traj­no sta­ne na put, pa je 5. ju­la 1876. go­di­ne uhap­šen u svom sta­nu u No­vom Sa­du, a po­tom, u još jed­nom mon­ti­ra­nom pro­ce­su, osu­đen na šest go­di­na ro­bi­je. U za­tvo­ru je mal­tre­ti­ran i fi­zič­ki i psi­hič­ki, sa­rad­ni­ci su ga na­pu­sti­li, a uz dru­ge pro­ble­me ko­je je imao, po­či­nje i psi­hič­ki da po­bo­lje­va. Po iz­la­sku iz za­tvo­ra, ne­ko vre­me je iz­gle­da­lo da mu se sta­nje po­pra­vi­lo, ali bo­lest, za­tim, vra­ti­la u još že­šćem ob­li­ku. Do kra­ja ži­vo­ta se ni­je opo­ra­vio i vi­še se ni­je uklju­či­vao u po­li­tič­ki ži­vot.  

Umro je u Vr­šcu, 4. fe­bru­a­ra 1901. go­di­ne, a sa­hra­njen na Us­pen­skom gro­blju u No­vom Sa­du i nje­go­vo ime no­se uli­ca u cen­tru gra­da i jed­na sred­nja ško­la.