ЛИКОВНА КРИТИКА: Свему дође крај или (из)брисани трагови

Тада наша ликовна критика напушта дескриптивни приступ и бави се естетичким разматрањима – одлазећег романтизма и новог стила, реализма.  Поред Михаила Валтровића, до краја века формира се група образованих критичара, попут Милоја Васића, Богдана Поповића или Боже Николајевића. 
С почетком прошлог столећа јавља се и већи број критичара и све већи број новина које су спремне да приказе објављују. Углавном се радило о приказима великих Југословенских изложби, заметака будућих Салона, и смени генерација у уметности, а лаичкој публици је било неопходно објаснити облике нових уметничких стилова, попут симболизма и импресионизма, или размотрити општа уметничка питања. Афирмативно су о тим темама често писали баш учесници промена, као Надежда Петровић, Моша Пијаде или Димитрије Митриновић. 
Њихова генерација углавном је нестала у вихору Првог светског рата, али је зато међуратни период представљао, без сумње, златно доба ликовне критике. Непосредно после рата, стасала је генерација младих критичара, а новине су се такмичиле које ће прве да објаве приказ; значајне изложбе је у једном листу приказивало и по неколико аутора. Критиком су се бавили и уметници и новинари различитих профила, попут Петра Добровића, Сретена Стојановића, Тодора Манојловића, Растка Петровића, Драгана Алексића. У динамичној атмосфери поратног периода, критика прати и подстиче авангардна настојања, да би се касније усмерила на разматрање и вредновање других појава, од кубизма, експресионизма, фовизма, апстрактне уметности, до разматрања феномена слике. 
И након Другог светског рата ликовна критика је арбитар уметничких вредности – од сликарства,  преко архитектуре, вајарства, графике, доживљавајући нови полет. У раној фази често је идеолошки обојена и мање посвећена појединцима, а од 1950. године добија престижно место у дневним новинама и часописима. Упоредо с генерацијом младих критичара, попут Миодрага Б. Протића, Зорана Маркуша, Ђорђа Кадијевића, Зорана Кржишника и других, ликовну критику пишу и Марко Челебоновић, Иван Табаковић или Петар Лубарда. То је време када се у свету ликовна критика профилише и као заговорник појединих тенденција, попут енформела (Харолд Розенберг). 
Код нас до таквих промена долази тек седамдесетих година: протагонисти нове уметничке праксе истовремено постају и њени медијски заступници, као што су Јеша Денегри, Биљана Томић, Јасна Тијардовић. Већина дневних листова и часописа при томе има сталне ликовне критичаре, као што је у „Дневнику” био Андреј Тишма, у НИН-у Ђорђе Кадијевић, у „Политици” Љиљана Ћинкул. 
Према крају прошлог века, све више се критиком сматрају уводни текстови у каталозима изложби, које пишу критичари, историчари уметности, али чешће писци, песници. Тон ових текстова је превасходно био представљачки, по правилу афирмативан и често поетички интониран. Ипак, прави ударац ликовној критици задала је приватизација штампаних медија из којих су ликовни критичари – ветерани једноставно нестали, али и незаинтересованост самих уметника да буду стручно вредновани. 
Критика се углавном преселила на специфичне портале, а помена је вредан циклус Критика на делу чија је уредница била Слађана Петровић Варагић, где су о значајним изложбама говорили најугледнији арбитри ликовне струке попут Стевана Вуковића, Бранка Димитријевића, Зорана Ерића, Маријане Цветковић, Маје Ћирић, Снежане Стаменковић, Мирослава Карића и низа млађих критичара, али и припадника старије генерације попут Саве Поповића и Денегрија: циклус је редак пример континуитета у једном периоду, као и начина  третирања ликовних манифестација и појава. 
Како тренутно стоје ствари, не знам медиј који има сталног ликовног критичара, а ликовна критика је готово нестала из наше периодике, између осталог  и као последица опште медијске површности. Уколико се и догоди да изложба, уметник или појава на уметничком плану добију своје место у медијима, реч је о информацији, односно најави. Спорадично објављивана издања сабраних ликовних критика појединих аутора показују значај ове области за контекстуализацију уметника, али и за истраживаче којима је извор из дневне штампе понекад и једини у недостатку других трагова. Свако време има своја правила, али одсуство ликовне критике ипак представља чињеницу са којом се не треба помирити.                      
Јасна Кујунџић Јованов