(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МАНОЈЛО МАНЕ РАДИНОВИЋ, ВЕЛИКИ ИГРАЧ МАЛОГ ФУДБАЛА Хуго ми је рекао да ме може продати само погребном предузећу

Толико, да је, после тријумфа његове екипе на „Дневниковој“ смотри 1973. године, био проглашен и за најбољег играча, чиме је заслужио место у нашој „Кући славних“. Манојло Мане Радиновић (79), одавно је у Новом Саду, али и ширем окружењу, познат као некадашњи истински мајстор фудбала, али и шмекер и другар „жестоких момака“, наметнувши се као саговорник вредан посебне и, без икакве сумње, заслужене пажње.

Рођен је у првој години после Другог светског рата у околини Санског Моста (БиХ). Ипак, био је исувише мален када је његов отац, иначе рудар, добио посао у Беочину, у који се читава породица Радиновић преселила и Манетова сећања на детињство везана су управо за ту сремску варошицу.

- Мој отац није имао ниједан разред основне школе, такво је време тада било – евоцирао је успомене Радиновић, који је завршио два факултета. - У породици нас је било петоро, па су родитељи, заједно с две сестре и са мном, одлучили да се преселе у Беочин, где је тата добио стан у Колонији. Од најранијег детињства, волео сам лопту, фудбал ме је већ тада опчинио, док оца уопште није занимао. Далеко од тога да ми је бранио да га играм, али се и те како бунио када му узмем ципеле, као „копачке“, јер тада патика за игру уопште није било. Када се данас присетим детињства, могу да кажем да је оно у мом случају било предивно, иако је само отац радио, док је мајка чувала децу. Ипак, тата никада није погледао ниједан мој тренинг или утакмицу, а умро је релативно млад...

Одмах је Радиновић желео да ту дода још један детаљ.

- Када сам потписао уговор са Сарајевом, а била је то једна од оних, „непристојних понуда“, одмах сам отишао у продавницу и оцу купио аутомобил. У то време, кола су у Беочину имали само генерални и финансијски директори Цементаре, а одмах после њих мој отац. На то сам и дан-данас изузетно поносан.

Љубав према фудбалу брзо је, у Манетовом случају, испливала на површину...

- Фудбал сам, наравно, почео да играм у Цементу. Већ после основне школе осетио сам да ће он бити моје професионално опредељење, што се потврдило годинама касније, када сам, са само 16 и по лета, добио позив од Војводине и прешао у њене редове. Одмах сам, као најмлађи играч у историји сениорске екипе тог клуба, с тимом отишао на припреме на Панонију и тамо уписао три наступа за први тим, а сећам се да сам био резерва великом Стевану Секерешу, који је касније докторирао на фудбалу. У Војводини су мислили да је мој прелазак у њене редове готова ствар, али сам, међутим, пут наставио у Радничком из Приједора, града у којем ми је живела сестра.

Већ следеће године, Радиновић је потписао за бањалучки Борац, који је, као и Раднички, играо у Републичкој лиги БиХ, трећем рангу такмичења у некадашњој СФРЈ.

- Тада је тренер Борца био Брозовић и, сећам се, играли смо јако важну утакмицу са Шибеником. Досуђен је био пенал за нас, који нису смели да изведу најискуснији играчи Борца. Било је пет минута до краја сусрета, када сам ја узео лопту и шутирао, али је голман Сирковић тај мој ударац одбранио. Тренер је био врло љут, псовао ме, као и већина тадашњих стручњака, па сам одлучио да поново променим клуб. Пут ме је одвео у Рудар из Љубије, у којем сам дуго играо и постао најбољи играч Друге лиге. Одатле сам потписао за Сарајево...

На Кошеву се нашао у екипи коју је предводио легендарни центарфор Вахидин Мусемић.

- Била је то екипа која је, годину дана раније, била првак државе, а када сам ја дошао, освојили смо четврто место, пошто је неколико играча отишло на одслужење војног рока. Били су то Бајић, Јасенковић, Антић и капитен Фазлагић. После сам прешао у Челик из Зенице, када сам и ја добио позив за војску, тако да сам се, годину дана касније, вратио у Рудар из Љубије, који је тада био јак друголигаш. Две године борили смо се за улазак у Прву лигу, али смо оба пута били поражени, прво од зрењанинског Пролетера, предвођеног Ненадом Бјековићем, а онда и од суботичког Спартака.

Када је напунио 32 године, Мане Радиновић је потписао за РФК Нови Сад, на чијем челу је тада био легендарни Хуго Рушевљанин. После две сезоне, управо је он инсистирао да заврши каријеру и запосли се као тренер „канаринаца“ с Детелинаре.

- Нисам био спреман да фудбалу кажем „збогом“, осећао се јако добро, био најбољи играч Новог Сада и решио сам да прихватим понуду Тетекса из Тетова, који ме је желео у својим редовима. Рушевљанин ми је, опет, рекао да имам тада већ 34 године и да би могао да ме прода једино - погребном предузећу, а да као тренер имам перспективу. Тада су ме позвали Морача, Бода Јовановић и Беквалац да заједно с њима одем у Македонију и дилему нисам имао. Прешао сам и постао првак Друге лиге, а уз то сам био најбољи играч клуба. Одузели су нам после пет бодова и нисмо прошли у елиту.

Неизоставни део Манетове каријере тиче се малог фудбала.

- Занимљиво је да сам, на већини турнира на којима сам играо, био проглашаван за најбољег играча. Тада смо могли да играмо мали фудбал једино током летње или зимске паузе на великим теренима, у супротном, чекале би нас озбиљне казне. Преко малог фудбала, међутим, упознао сам велики број искрених пријатеља, међу којима су били певачи Кемал Монтено и Даворин Поповић Пимпек из „Индекса“, па Ђоле Балашевић, глумац Раде Шербеџија и да не ређам даље. 

Занимљиво је посебно било Радиновићево дружење и пријатељство са Балашевићем.

- Сећам се да смо играли на турниру у Бачкој Паланци, под именом „Мајстори“. За ту прилику, позвао сам тада једног од најбољих центарфорова у нашем фудбалу, Фадиља Вокрија, да игра за нас. У финалу смо се састали с екипом покојног Синише Михајловића, који је тада тек потписао за Војводину. На загревању ме је Вокри упитао да ли ће почети сусрет, а ја сам му одговорио да хоће, али не напред. Тамо је био Ђоле који није био фудбалски незналица, али није могао да трчи, док смо Вокри и ја деловали иза њега. Елем, требало је да пенали реше питање победника, а трећи је шутирао Ђоле. Хала је била дупке пуна, па сам му рекао да, ако има трему, може и неко други да изведе седмерац. Сећам се као данас да ми је тада одговорио: „Мане, шта ти је? Од средње школе никада нисам промашио ни један једини пенал!“. Шутирао је шпицом, што није ни мало лако, али је он тај ударац усавршио и – постигао је гол. Освојили смо турнир и све то прославили у Карађорђеву, где је био истински хаос од провода.

Дакле, 1973. године Мане Радиновић је освојио титулу на „Дневниковом“ турниру, а уједно је био проглашен и за најбољег играча такмичења.

- Тада је учествовало више од 500 екипа на „Дневниковој“ смотри, а ми смо играли под именом „Скромни момци“. Били су то играчи из Беочина, а ја сам довео Јовицу Небригића из Срема и још једног момка из Руме. Проглашен сам за најбољег на турниру и сећам се да сам тада добио ручни часовник као награду. Прошле године сам промовисан и у „Кућу славних“, што је стварно дивно признање. Увек је то био култни турнир, јер се на њему играо веома добар мали фудбал. Уосталом, на њему је увек било вансеријских играча попут Чаве Димитријевића, Слободана Крчмаревића и осталих асова из Београда, али и Новосађана Петрике и осталих асова. По многима, не знам колико су у праву, ја сам био најбољи играч малог фудбала у ондашњој Југославији, што је посебно вредно признање за мене, ма колико да је незванично – завршио је верујемо занимљиву причу Манојло Мане Радиновић, који је као тренер касније радио у бројним клубовима из многих рангова такмичења.

Александар Предојевић