(NE)ZABORAVLJENI: MANOJLO MANE RADINOVIĆ, VELIKI IGRAČ MALOG FUDBALA Hugo mi je rekao da me može prodati samo pogrebnom preduzeću
U danima kada će 60. izdanje „Dnevnikovog“ turnira u malom fudbalu doživeti vrhunac i kada će biti poznato ko će se upisati na večnu listu pobednika, nekako se, sama po sebi, izbistrila ideja da napravimo priču o jednom od nezaboravnih asova ovog takmičenja.
Toliko, da je, posle trijumfa njegove ekipe na „Dnevnikovoj“ smotri 1973. godine, bio proglašen i za najboljeg igrača, čime je zaslužio mesto u našoj „Kući slavnih“. Manojlo Mane Radinović (79), odavno je u Novom Sadu, ali i širem okruženju, poznat kao nekadašnji istinski majstor fudbala, ali i šmeker i drugar „žestokih momaka“, nametnuvši se kao sagovornik vredan posebne i, bez ikakve sumnje, zaslužene pažnje.
Rođen je u prvoj godini posle Drugog svetskog rata u okolini Sanskog Mosta (BiH). Ipak, bio je isuviše malen kada je njegov otac, inače rudar, dobio posao u Beočinu, u koji se čitava porodica Radinović preselila i Manetova sećanja na detinjstvo vezana su upravo za tu sremsku varošicu.
- Moj otac nije imao nijedan razred osnovne škole, takvo je vreme tada bilo – evocirao je uspomene Radinović, koji je završio dva fakulteta. - U porodici nas je bilo petoro, pa su roditelji, zajedno s dve sestre i sa mnom, odlučili da se presele u Beočin, gde je tata dobio stan u Koloniji. Od najranijeg detinjstva, voleo sam loptu, fudbal me je već tada opčinio, dok oca uopšte nije zanimao. Daleko od toga da mi je branio da ga igram, ali se i te kako bunio kada mu uzmem cipele, kao „kopačke“, jer tada patika za igru uopšte nije bilo. Kada se danas prisetim detinjstva, mogu da kažem da je ono u mom slučaju bilo predivno, iako je samo otac radio, dok je majka čuvala decu. Ipak, tata nikada nije pogledao nijedan moj trening ili utakmicu, a umro je relativno mlad...
Odmah je Radinović želeo da tu doda još jedan detalj.
- Kada sam potpisao ugovor sa Sarajevom, a bila je to jedna od onih, „nepristojnih ponuda“, odmah sam otišao u prodavnicu i ocu kupio automobil. U to vreme, kola su u Beočinu imali samo generalni i finansijski direktori Cementare, a odmah posle njih moj otac. Na to sam i dan-danas izuzetno ponosan.
Ljubav prema fudbalu brzo je, u Manetovom slučaju, isplivala na površinu...
- Fudbal sam, naravno, počeo da igram u Cementu. Već posle osnovne škole osetio sam da će on biti moje profesionalno opredeljenje, što se potvrdilo godinama kasnije, kada sam, sa samo 16 i po leta, dobio poziv od Vojvodine i prešao u njene redove. Odmah sam, kao najmlađi igrač u istoriji seniorske ekipe tog kluba, s timom otišao na pripreme na Panoniju i tamo upisao tri nastupa za prvi tim, a sećam se da sam bio rezerva velikom Stevanu Sekerešu, koji je kasnije doktorirao na fudbalu. U Vojvodini su mislili da je moj prelazak u njene redove gotova stvar, ali sam, međutim, put nastavio u Radničkom iz Prijedora, grada u kojem mi je živela sestra.
Već sledeće godine, Radinović je potpisao za banjalučki Borac, koji je, kao i Radnički, igrao u Republičkoj ligi BiH, trećem rangu takmičenja u nekadašnjoj SFRJ.
- Tada je trener Borca bio Brozović i, sećam se, igrali smo jako važnu utakmicu sa Šibenikom. Dosuđen je bio penal za nas, koji nisu smeli da izvedu najiskusniji igrači Borca. Bilo je pet minuta do kraja susreta, kada sam ja uzeo loptu i šutirao, ali je golman Sirković taj moj udarac odbranio. Trener je bio vrlo ljut, psovao me, kao i većina tadašnjih stručnjaka, pa sam odlučio da ponovo promenim klub. Put me je odveo u Rudar iz Ljubije, u kojem sam dugo igrao i postao najbolji igrač Druge lige. Odatle sam potpisao za Sarajevo...
Na Koševu se našao u ekipi koju je predvodio legendarni centarfor Vahidin Musemić.
- Bila je to ekipa koja je, godinu dana ranije, bila prvak države, a kada sam ja došao, osvojili smo četvrto mesto, pošto je nekoliko igrača otišlo na odsluženje vojnog roka. Bili su to Bajić, Jasenković, Antić i kapiten Fazlagić. Posle sam prešao u Čelik iz Zenice, kada sam i ja dobio poziv za vojsku, tako da sam se, godinu dana kasnije, vratio u Rudar iz Ljubije, koji je tada bio jak drugoligaš. Dve godine borili smo se za ulazak u Prvu ligu, ali smo oba puta bili poraženi, prvo od zrenjaninskog Proletera, predvođenog Nenadom Bjekovićem, a onda i od subotičkog Spartaka.
Prijateljstva za sva vremena
Kada bi isticao najvrednija prijateljstva koja je stekao tokom života, Mane Radinović nije imao dilemu. „Puno znamenitih ljudi sam upoznao i družio se s njima, a posebno bih izdvojio iz sveta sporta, pošto sam voleo borilačke veštine, džudiste Paju Bajčetića, kuma Rajana i pokojnog Mošu Lučića, Slavka Obadova, pa braću Tadiju i Slobodana Kačara, karatistu Dušana Dačića, koji su bili i ostali su moja braća”...
Kada je napunio 32 godine, Mane Radinović je potpisao za RFK Novi Sad, na čijem čelu je tada bio legendarni Hugo Ruševljanin. Posle dve sezone, upravo je on insistirao da završi karijeru i zaposli se kao trener „kanarinaca“ s Detelinare.
- Nisam bio spreman da fudbalu kažem „zbogom“, osećao se jako dobro, bio najbolji igrač Novog Sada i rešio sam da prihvatim ponudu Teteksa iz Tetova, koji me je želeo u svojim redovima. Ruševljanin mi je, opet, rekao da imam tada već 34 godine i da bi mogao da me proda jedino - pogrebnom preduzeću, a da kao trener imam perspektivu. Tada su me pozvali Morača, Boda Jovanović i Bekvalac da zajedno s njima odem u Makedoniju i dilemu nisam imao. Prešao sam i postao prvak Druge lige, a uz to sam bio najbolji igrač kluba. Oduzeli su nam posle pet bodova i nismo prošli u elitu.
Zamalo da zakasne na koncert
Pred jedan koncert na Spensu, koji su zajednički imali Kemal Monteno i Rade Šerbedžija, dogodio se zanimljiv detalj: „Našli smo se sva trojica u tadašnjem restoranu Gol. S nama su bili i Dule Bogdanović, Isija i Jerus, jer smo pre toga bili na rekreaciji. Kada smo ih videli, pozvali smo Kemu i Šerbedžiju, koji je tada bio veliki boem i ljubitelj dobre kapljice. Sedeli smo, smejali se i izgubili pojam o vremenu, tako da su glavne zvezde umalo zakasnile na sopstveni koncert”...
Neizostavni deo Manetove karijere tiče se malog fudbala.
- Zanimljivo je da sam, na većini turnira na kojima sam igrao, bio proglašavan za najboljeg igrača. Tada smo mogli da igramo mali fudbal jedino tokom letnje ili zimske pauze na velikim terenima, u suprotnom, čekale bi nas ozbiljne kazne. Preko malog fudbala, međutim, upoznao sam veliki broj iskrenih prijatelja, među kojima su bili pevači Kemal Monteno i Davorin Popović Pimpek iz „Indeksa“, pa Đole Balašević, glumac Rade Šerbedžija i da ne ređam dalje.
Sinovi Rajko i Uglješa
Mane Radinović ima dvojicu naslednika, sinove Uglješu i Rajka. Rajko je zajedno s Dušanom Bulutom jedan od utemeljivača basketa „tri na tri“, koji je danas svetski, olimpijski sport. Mlađi Uglješa je igrao za pionirsku fudbalsku reprezentaciju i od njega je dobio unuka Vuka.
Zanimljivo je posebno bilo Radinovićevo druženje i prijateljstvo sa Balaševićem.
- Sećam se da smo igrali na turniru u Bačkoj Palanci, pod imenom „Majstori“. Za tu priliku, pozvao sam tada jednog od najboljih centarforova u našem fudbalu, Fadilja Vokrija, da igra za nas. U finalu smo se sastali s ekipom pokojnog Siniše Mihajlovića, koji je tada tek potpisao za Vojvodinu. Na zagrevanju me je Vokri upitao da li će početi susret, a ja sam mu odgovorio da hoće, ali ne napred. Tamo je bio Đole koji nije bio fudbalski neznalica, ali nije mogao da trči, dok smo Vokri i ja delovali iza njega. Elem, trebalo je da penali reše pitanje pobednika, a treći je šutirao Đole. Hala je bila dupke puna, pa sam mu rekao da, ako ima tremu, može i neko drugi da izvede sedmerac. Sećam se kao danas da mi je tada odgovorio: „Mane, šta ti je? Od srednje škole nikada nisam promašio ni jedan jedini penal!“. Šutirao je špicom, što nije ni malo lako, ali je on taj udarac usavršio i – postigao je gol. Osvojili smo turnir i sve to proslavili u Karađorđevu, gde je bio istinski haos od provoda.
Muke s identifikacijom
Kada je dolazio u Tetovo, Manetu Radinović, se desio i jedan zanimljiv događaj: „Stigao sam u Skoplje avionom i tamo su me čekali ljudi iz Teteksa, koji me na aerodromu nisu prepoznali”, uz osmeh, priča Radinović. „ Rekao sam im da sam to ja, a oni su me, da bi dobili na vremenu, pozvali da sednemo i popijemo kafu, kao i da se dogovorimo gde ću stanovati, zapravo, čekali su potvrdu da sam zaista to ja, kako bi mogli da mi isplate ne mali novčani iznos. To su i uradili, ali tek kada su me Bekvalac i Morača identifikovali i potvrdili da sam to zaista ja”...
Dakle, 1973. godine Mane Radinović je osvojio titulu na „Dnevnikovom“ turniru, a ujedno je bio proglašen i za najboljeg igrača takmičenja.
- Tada je učestvovalo više od 500 ekipa na „Dnevnikovoj“ smotri, a mi smo igrali pod imenom „Skromni momci“. Bili su to igrači iz Beočina, a ja sam doveo Jovicu Nebrigića iz Srema i još jednog momka iz Rume. Proglašen sam za najboljeg na turniru i sećam se da sam tada dobio ručni časovnik kao nagradu. Prošle godine sam promovisan i u „Kuću slavnih“, što je stvarno divno priznanje. Uvek je to bio kultni turnir, jer se na njemu igrao veoma dobar mali fudbal. Uostalom, na njemu je uvek bilo vanserijskih igrača poput Čave Dimitrijevića, Slobodana Krčmarevića i ostalih asova iz Beograda, ali i Novosađana Petrike i ostalih asova. Po mnogima, ne znam koliko su u pravu, ja sam bio najbolji igrač malog fudbala u ondašnjoj Jugoslaviji, što je posebno vredno priznanje za mene, ma koliko da je nezvanično – završio je verujemo zanimljivu priču Manojlo Mane Radinović, koji je kao trener kasnije radio u brojnim klubovima iz mnogih rangova takmičenja.
Aleksandar Predojević