ИВАНУ НЕГРИШОРЦУ УРУЧЕНА НАГРАДА „ДЕЈАН МЕДАКОВИЋ” Светлости, сенке и шапутања

Ово угледно књижевно признање, које од 2009. године „Прометеј” додељује у у знак трајног сећања и високе мере поштовања према једном од најзначајнијих српских интелектуалаца двадесетог века, историчару уметности, мемоаристи, песнику, хроничару и прозаику, Негришорац је завредео убедљивом књигом есеја „Светлости, сенке и шапутања”, објављеном под окриљем београдског „Албатроса”.

У образложењу жирија, којим је председавао проф. др Бошко Сувајџић, истакнуто је да су есеји Ивана Негришорца писани у низу од четири деценије, увек с поводом, „настајали дубоким промишљањем наше стварности, са медаковићевским погледом и на нашу прошлост и на нашу садашњост у којој смо често сведоци савременог отуђења од властите културе”. „Књига ових есеја с поводом није само књига лирских снатрења и исповедних нијанси. Она је стварна, ангажована, уроњена у свет који нас окружује, недосмислено лепо- река, али и опора. Она је стваралачки дијалог са Његошем, Лазом, Шантићем, Дисом, Дучићем, Вишњићем, Змајем, Андрићем, Црњанским. Књига која одлучно каже не глобалистичком свету у коме се реализује цвинична истрага предака, управо оних предака са којима Негришорац води интензивни стваралачки и људски дијалог֨”, навео је проф. Сувајџић, уз напомену да је Негришорац „на медаковићевском трагу, не само списатељском, већ и када је реч о личном, интелектуалном кредибилитету”...

Захваљујући се на награди, Негришорац  је признао да је истински дирнут оценом да се књига „Светлости, сенке и шапутања” налази на трагу онога што је Медаковић као велики стваралац дао у сфери проучавања српске уметности и културе, те остварења књижевно-научних вредности које је досегнуо: 

„Само културе дугих трајања и широких обухвата јесу у стању да породе ствараоце моћног, синтетичког ума који непрестано чезне за културолошким дубинама и висинама, па и за свечовечанским видицима”, указао је Негришорац. „Такве ствараоце препознајемо по сталним и силним немирима, по покретима који воде у дубине и висине, па и по настојању да се поглед на свет неспутано шири у такво мноштво различитих праваца да нормативно сређена, спутана и дисциплинована људска памет напросто не зна шта да ради с толиким обиљем. Српска култура је таква једна стара, дуготрајна култура која је у многим сазнајним доменима стварала, а ствараће и убудуће, једно повлашћено, елитно друштво посебних умова који чезну за ширинама и апсолутом. У области српске историје уметности можда најбољи и најуверљивији феномен те врсте јесте Дејан Медаковић”, указао је Негришорац.

Као посебно значајно он је указао на Медаковићево сагледавање културолошке специфичности српске уметности на темељу које се далеко сигурније могу оценити и њени европски домети и посебне функције које унутар националног, али и интернационалног амбијента та култура остварује. 

„У том смислу укупни опус Дејана Медаковића има и ту изузетну одлику да прекорачује неке границе које су се задуго сматрале непремостивим. Истовремено, он се спремно суочавао са изазовима и проблемима с којима се у оквиру своје струке није морао суочити. Због тога је реч не само о изузетном историчару уметности него и интелектуалцу од истинског формата и националног зачаја.  Имајући у виду ту посвећеност и промишљеност деловања Дејана Медаковића и многих драгоцених интелектуалаца, ја сам у својим есејима сањао о заснивању јаког интелектуалног покрета отпора, покрета који би био способан да се суочи са многим изазовима који одлучујуће одређују нашу колективну судбину”...

М. Стајић