ДЕВЕТА УМЕТНОСТ Талични Том, књига 16: И коњи воле, зар не

 Истини за вољу, бројка није превелика ако се зна да је Талични стар (или млад) већ (или тек) безмало 80 година! Давне 1946. године створио га је Морис Де Бевер (1923-2001), белгијски карикатуриста, стрип цртач и илустратор; Морис је комплетан аутор стрипа све до 1957.г. када улогу сценаристе преузима Рене Госини (1926-1977); после Госинијеве смрти сценарије за Таличног је писало више аутора а после Морисове смрти ангажовано је неколико цртача да наставе серијал који излази и данас. „Чаробна књига“ објављује авантуре Таличног према интегралном издању куће „Лаки Комикс“ које важи за најтачније и најпотпуније. „Талични Том“ спада у најпопуларније комичне стрипове друге половине XX века у Европи; доживео је мноштво издања, прешао на мале и велике екране а његов лик и реплике, посебно у пероду када је ингениозне сценарије писао Госини, постале су део популарне културе тог времена. У бившој Југославији Талични је био омиљен међу стрипољупцима свих узраста а појављивао се у безбројним публикацијама почев од „Цртаних романа“ (у којима је крштен као Срећко Муња), „Кекеца“, „Политикиног забавника“, „Цака“, „Бисер стрипа“... Као колор албум је штампан у „Астериксовом забавнику“, едицијама „Дечијих новина“, „Политике, „Маверика“, „Веселог четвртка“... Хронолошко и технички квалитетно објављивање целокупног серијала свакако радује како осведочене стрипаџије тако и оне који улазе у свет „прича у сликама“ особито јер су, упркос протеку времена, авантуре усамљеног каубоја и даље врцаво разгаљујуће и духовите.
Талични, који је цртан по лику Гарија Купера, временом је мењао свој лик, био непушач па пушач па је сада, опет, непушач; мењао је гардеробу: прво је носио жуту, карирану кошуљу, носио је различите моделе шешира и чизама али је марама око врата „из прве“ била и остала црвена. Његов најбољи пријатељ је коњ Џоли Џампер који има своју „личност“, предузима иницијативу кад је потребно, брине за газду па се чак и бије са коњем лошег момка. Талични на крају прве епизоде одлази у прерију и дува у усну хармонику; требаће му неко време док се не устали одлазак према залазећем сунцу уз тужбалицу о усамљеном каубоју који је далеко од дома свог. Иконографија серијала подразумева разноразне хероје Дивљег запада на челу са кључним Томовим противницима – браћа Далтон а ту су и препознатљиве урнебесне табле са називима насеља, лешинари којима цури кљун, којоти, лутајући продавци еликсира, злокобни гробари, неотесани каубоји, не много бистри војници и Индијанци, пргаве трачаре, фаталне певачице, проститутке, копачи злата...
Књига 16 овог серијала својеврсна је прекретница јер закључује Госинијево доба. Наиме, Госини је изненада преминуо 1977. године усред радова на високобуџетном целовечерњем цртаном филму „Балада о Далтонима“ у коме су браћа у прилици да наследе богатство стрица Хенрија ако смакну пороту која га је осудила а као контролор остварења њиховог задатка је одређен – Талични Том, што ће, наравно, резултирати низом урнебесних ситуација. Филм је завршен и лепо прихваћен од публике (уз понеку замерку да му недостаје Госинијеве доховитости) а серијал је морао даље па су се писања сценарија прихватили нови аутори. Ипак, 1978. је појавила стрип прича „Балада о Далтонима“ као „стриповани филм“ а у овом издању у том албуму су још три краће приче „Једна Џолијева љубав“ о, ни мање ни више, јадима неузвраћене љубави Томовог верног коња, те „Гужва у Палачинковцу“ и „Школа за шерифе“. Албум „Закопано благо“, за који је сценарио написао Вик, води лакоме Далтоне у потрагу за наводним благом које је закопао познати намћорасти фалсификатор који не може да трпи бучне госте у својој ћелији. Талични прати бегунце све до лажног затвора... Епизода „Једноруки бандит“ (сценаријо Де Грут) прича о историјској (не)згоди тестирања машине за коцкање; наиме, браћа Каљ су 1888. године смислили коцкарски аутомат „Блек кет“, препознатљив по ручки која се повлачила и покретала бројчаник са зупчаницима који је, кад се окрене одређена комбинација, доносио добитак. У стриповској верзији, Талични добија задатак од свог пријатеља сенатора (страственог коцкара) да поведе браћу на Дивљи запад у циљу тестирања нове машине на терену, од поштеног Жутограда до опасне Покер паланке. Као и све новости и аутомат ће стећи љутог непријатеља (који је „пљунути“ глумац Луј де Финес); на крају мање-више успешног пута браћа, иако Талични тврди да тамо не маре за коцку, одлазе до малог насеља знаног као Лас Вегас. Све остало је историја, баш као и Томов одлазак у сутон.
Талични Том наставља да јаше и после Госинијевог одласка. Новим авантурама можда треба више врцавих дијалога али је и даље ту сјајни Морисов цртеж да зачини причу и измами осмех задовољства старих и младих стрипољубаца. 

Илија Бакић