РЕЗОН: Олимпијада неморала

Од Аристотела до Хејвуда постоје три правила политичке етике. Ништа није важније од државе. Све дирај осим породице. Никад не нападај децу. Не би се могло рећи да су новосадска и српска опозиција баштиници иједног од ових правила. 

Несрећу на Железничкој станици употребљавају за покушај насилне промене власти. Личне импресије о власти или опозицији нису важне. Битни су мотиви. Чињеница је да блокаде улица и протести представљају вештачки створене кризе које за циљ имају дестабилизацију друштва. Свакодневним ометањем редовног тока живота, опозиција покушава да изазове фрустрацију грађана надајући се да ће их уверити да ће њихови проблеми нестати ако масовно изађу на улицу и сруше власт. 

Већ од првог протеста грађани су схватили да су монета за политички обрачун опозиције с влашћу и не учествују у њиховим акцијама. Да би омасловила протесте, опозиција је подстакла себи наклоњене професоре да на улицу изведу ђаке и студенте. Студенти су пунолетни, па се може рећи да самостално могу да прихвате, или одбију, предлог да својим учешћем пруже подршку било чијој политици. Међутим, укључивање ђака у акцију опозиције представља врло бруталну злоупотребу деце у политичке сврхе. То је забрањено законом. И Уставом. Да сам на месту заштитника права деце не бих издао саопштење осуде, него бих поднео кривичну пријаву против професора, који су прекршили закон. Тиме се не стаје у одбрану власти. Тиме се стаје у одбрану дечијих права. Деца не смеју да буду марионете у подлим политичким играма. 

Међу једном групом ђака био је и шеснаестогодишњи син Милоша Вучевића, ученик другог разреда Змај Јовине гимназије. Али од самог неетичког поступка његовог професора, или професорке, још је већи проблем оно што је након тога урадила опозиција. Они не виде ништа спорно у злоупотреби деце. Ликовали су што је син Милоша Вучевића био жртва политичке манипулације. Што могу да пишу увредљиве статусе на друштвеним мрежама. 

Ликовали су што је син Милоша Вучевића био жртва политичке манипулације. Што могу да  пишу увредљиве статусе на друштвеним  мрежама. Питам се да ли би исто поступали да је у питању њихово дете? Не би. Тражили би хитну реакцију међународне заједнице.  Тражили би да европосланици изгласају  резолуцију осуде. Захтевали би да наставници буду кривични гоњени. Да буду дисциплински гоњени, или чак отпушени с посла

Питам се да ли би исто поступали да је у питању њихово дете? Не би. Тражили би хитну реакцију међународне заједнице. Тражили би да европосланици изгласају резолуцију осуде. Захтевали би да наставници буду кривични гоњени. Да буду дисциплински гоњени, или чак отпушени с посла. 

Али, пошто је у питању дете политичког противника, то им се чини посебно подесним алатом за обрачун са њим. И тиме је обелодањена суштина целе акције. Напад на Вучевићеву породицу извели су у бесмисленој нади да направе раздор у СНС-у на линији Вучић - Вучевић, стварајући идиотски контекст да син не подржава оца. Тако неинтелигентном и беспризорном манипу- лацијом служи се само онај ко политику разуме као олимпијаду неморала.  

Шта год желели да ураде недопустиво је да децу користе као таоце својих политичких амбиција. Да их користе као средство емоционалног притиска за гушење рационалне расправе и оправдавање неетичких поступака. Деца нису политички реквизити. Ко то не разуме он подржава варварско правило голе силе. То је морална деградација и цивилизацијско посрнуће. Право сваког детета је да буде изузето из политичких сплетки.  Ниједно дете не сме бити алатка у рукама политичара.

Нема манипулације без медија. Њихова улога је кључна. Несреће се преувеличавају, блокаде се представљају као масовни покрети, а одговорност за хаос се пребацује на власт.  Креирају се псеудодогађаји, попут блокада улица, који онда постају вести дана у свим њима наклоњеним медијима и на друштвеним мрежама. Ниједна акција није спонтани израз народног незадовољства, већ пажљиво осмишљена стратегија стварања илузије о масовној подршци и незадовољству. Тиме настоје да створе привид да је незадовољство свеприсутно, да су грађани огорчени и да власт нема подршку. 

Понављањем истих вести, истих оптужби и истих порука, које подржавају чак и деца, желе да грађанима наметну осећај гриже савести. Да их приморају да се осете саучесницима због пасивности, или подршке властима. Цео контекст креиран је по правилу „ми против њих”. Сви који не подржавају опозицију проглашавају се противницима правде и демократије, а опозиција се приказује као као једини глас разума.

Слабо посећене блокаде имају два циља. Да створе атмосферу хаоса и несигурности. Да грађани стекну утисак да је власт пред распадом. Да се плаши незадовољства народа. И да све што предузима ради због притиска опозиције. И да прикрију слабости опозиције. Истовремено, инсистирањем на несрећи као услову свих услова, опозиција признаје да нема капацитет да политички победи СНС. Признају да немају одговор. Да нису кадри да смисле бољи програм.
После месец дана, нико од њих неће да призна да је улична борба за смену Вучевића и Ђурића пропала. Да од тога посла нема ништа. Али, чини се да верују да је боље да дође до сукоба него да признају да су погрешили. Ко инсистира на погрешној стратегији срља у још гору пропаст. Разборити људи остају незаинтересовани за такву врсту политике. 
Пристојног грађанина не привлаче политичке пречице и јавни линч деце. Њега интересују идеје и програми. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу