REZON: Olimpijada nemorala

Od Aristotela do Hejvuda postoje tri pravila političke etike. Ništa nije važnije od države. Sve diraj osim porodice. Nikad ne napadaj decu. Ne bi se moglo reći da su novosadska i srpska opozicija baštinici ijednog od ovih pravila. 

Nesreću na Železničkoj stanici upotrebljavaju za pokušaj nasilne promene vlasti. Lične impresije o vlasti ili opoziciji nisu važne. Bitni su motivi. Činjenica je da blokade ulica i protesti predstavljaju veštački stvorene krize koje za cilj imaju destabilizaciju društva. Svakodnevnim ometanjem redovnog toka života, opozicija pokušava da izazove frustraciju građana nadajući se da će ih uveriti da će njihovi problemi nestati ako masovno izađu na ulicu i sruše vlast. 

Već od prvog protesta građani su shvatili da su moneta za politički obračun opozicije s vlašću i ne učestvuju u njihovim akcijama. Da bi omaslovila proteste, opozicija je podstakla sebi naklonjene profesore da na ulicu izvedu đake i studente. Studenti su punoletni, pa se može reći da samostalno mogu da prihvate, ili odbiju, predlog da svojim učešćem pruže podršku bilo čijoj politici. Međutim, uključivanje đaka u akciju opozicije predstavlja vrlo brutalnu zloupotrebu dece u političke svrhe. To je zabranjeno zakonom. I Ustavom. Da sam na mestu zaštitnika prava dece ne bih izdao saopštenje osude, nego bih podneo krivičnu prijavu protiv profesora, koji su prekršili zakon. Time se ne staje u odbranu vlasti. Time se staje u odbranu dečijih prava. Deca ne smeju da budu marionete u podlim političkim igrama. 

Među jednom grupom đaka bio je i šesnaestogodišnji sin Miloša Vučevića, učenik drugog razreda Zmaj Jovine gimnazije. Ali od samog neetičkog postupka njegovog profesora, ili profesorke, još je veći problem ono što je nakon toga uradila opozicija. Oni ne vide ništa sporno u zloupotrebi dece. Likovali su što je sin Miloša Vučevića bio žrtva političke manipulacije. Što mogu da pišu uvredljive statuse na društvenim mrežama. 

Likovali su što je sin Miloša Vučevića bio žrtva političke manipulacije. Što mogu da  pišu uvredljive statuse na društvenim  mrežama. Pitam se da li bi isto postupali da je u pitanju njihovo dete? Ne bi. Tražili bi hitnu reakciju međunarodne zajednice.  Tražili bi da evroposlanici izglasaju  rezoluciju osude. Zahtevali bi da nastavnici budu krivični gonjeni. Da budu disciplinski gonjeni, ili čak otpušeni s posla

Pitam se da li bi isto postupali da je u pitanju njihovo dete? Ne bi. Tražili bi hitnu reakciju međunarodne zajednice. Tražili bi da evroposlanici izglasaju rezoluciju osude. Zahtevali bi da nastavnici budu krivični gonjeni. Da budu disciplinski gonjeni, ili čak otpušeni s posla. 

Ali, pošto je u pitanju dete političkog protivnika, to im se čini posebno podesnim alatom za obračun sa njim. I time je obelodanjena suština cele akcije. Napad na Vučevićevu porodicu izveli su u besmislenoj nadi da naprave razdor u SNS-u na liniji Vučić - Vučević, stvarajući idiotski kontekst da sin ne podržava oca. Tako neinteligentnom i besprizornom manipu- lacijom služi se samo onaj ko politiku razume kao olimpijadu nemorala.  

Šta god želeli da urade nedopustivo je da decu koriste kao taoce svojih političkih ambicija. Da ih koriste kao sredstvo emocionalnog pritiska za gušenje racionalne rasprave i opravdavanje neetičkih postupaka. Deca nisu politički rekviziti. Ko to ne razume on podržava varvarsko pravilo gole sile. To je moralna degradacija i civilizacijsko posrnuće. Pravo svakog deteta je da bude izuzeto iz političkih spletki.  Nijedno dete ne sme biti alatka u rukama političara.

Nema manipulacije bez medija. Njihova uloga je ključna. Nesreće se preuveličavaju, blokade se predstavljaju kao masovni pokreti, a odgovornost za haos se prebacuje na vlast.  Kreiraju se pseudodogađaji, poput blokada ulica, koji onda postaju vesti dana u svim njima naklonjenim medijima i na društvenim mrežama. Nijedna akcija nije spontani izraz narodnog nezadovoljstva, već pažljivo osmišljena strategija stvaranja iluzije o masovnoj podršci i nezadovoljstvu. Time nastoje da stvore privid da je nezadovoljstvo sveprisutno, da su građani ogorčeni i da vlast nema podršku. 

Ponavljanjem istih vesti, istih optužbi i istih poruka, koje podržavaju čak i deca, žele da građanima nametnu osećaj griže savesti. Da ih primoraju da se osete saučesnicima zbog pasivnosti, ili podrške vlastima. Ceo kontekst kreiran je po pravilu „mi protiv njih”. Svi koji ne podržavaju opoziciju proglašavaju se protivnicima pravde i demokratije, a opozicija se prikazuje kao kao jedini glas razuma.

Slabo posećene blokade imaju dva cilja. Da stvore atmosferu haosa i nesigurnosti. Da građani steknu utisak da je vlast pred raspadom. Da se plaši nezadovoljstva naroda. I da sve što preduzima radi zbog pritiska opozicije. I da prikriju slabosti opozicije. Istovremeno, insistiranjem na nesreći kao uslovu svih uslova, opozicija priznaje da nema kapacitet da politički pobedi SNS. Priznaju da nemaju odgovor. Da nisu kadri da smisle bolji program.
Posle mesec dana, niko od njih neće da prizna da je ulična borba za smenu Vučevića i Đurića propala. Da od toga posla nema ništa. Ali, čini se da veruju da je bolje da dođe do sukoba nego da priznaju da su pogrešili. Ko insistira na pogrešnoj strategiji srlja u još goru propast. Razboriti ljudi ostaju nezainteresovani za takvu vrstu politike. 
Pristojnog građanina ne privlače političke prečice i javni linč dece. Njega interesuju ideje i programi. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću