КЊИЖЕВНА КРИТИКА Креативни арсенал је спреман „Арсенал”, Јелене Марићевић Балаћ

Несвакидашња стваралачка личност израсла је међу припадницима најмлађег српског књижевног нараштаја. Као једног од водећих стваралаца те генерацијске скупине свакако треба препознати Јелену Марићевић Балаћ, која се јавности представила низом изазовних и подстицајних критичких књига, посвећених сигналистичким, неоавангардним истраживањима (Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма, 2016), књижевном делу Милорада Павића (што је предмет њене докторске дисертације „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића“, 2016), ренесансном и барокном наслеђу у српској књижевности (Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности, 2018), те луцидним компаратистичким анализама српско-пољско-чешког песништва XX и XXI века (Ка осмеху Европе: Савремено српско, пољско и чешко песништво у компаративном кључу, 2023). Већ овим делима, те убедљивим јавним наступима, млада критичарка и проучаватељка књижевности легитимисала се не само као велика нада српске критичке сцене него и њен рано сазрели и већ добрано плодоносни изданак. 

Уз овај сегмент њеног рада који јасно показује како убедљиво функционише њена критичка, теоријска и херменутичка креативност, већ сада се у српском књижевном животу јасно манифестују бар две додатне чињенице које сведоче о размерама њене очигледне даровитости и спремности на јавно деловање. Једна је чињеница да је, као најмлађи члан уредништва Летописа Матице српске, Марићевић Балаћ манифестовала драгоцену инцијативност, динамичност и вештину због које се не треба превише прибојавати хоће ли, данас и сутра, имати ко да уреднички брине о овом књижевно-научном часопису, најстаријем на европском, па и светском простору. Друга чињеница се односи на њен изузетно успели мандат као председника Омладинског одбора Матице српске, на основу које се може сагледати како је, спојем интелектуалне елеганције и тихе спремности на агоналне активности, она манифестовала драгоцено енергетско извориште које обећава  трајање и, надајмо се, доследност у оваквом начину деловања. 

Све ово што записујем тек је увод за још једну констатацију: Јелена Марићевић Балаћ израсла је и у сјајног песника од којег већ сада добијамо, али још више можемо очекивати. После своје дебитантске збирке Без длаке на срцу (2020),  уследила је знатно боља и убедљивија, врло првокативна и разиграма збирка Арсенал, на основу које могу извести закључке спремне за јавне и критичке провере. У складу са започетим песничким пословима из прве збирке, а с темељима у поетикама који су по сензибилитету, али и по истраживачкој страсти привукле њену пажњу, песникиња је освојила простор разуђене, асоцијативно разгранате и жанровски поливалентне текстуалности која се креће по широком тематско-мотивском пољу манифестујући разиграни, рефлексивно-хуморни тип дискурса, као и дисеминациони облик функционисања песничког текста. Песникиња се, дакле, спремно упушта у језичка игре, при том стрпљиво гради читав текст песме, потом читаве циклусе, па и целу композицициону структуру збирке, а на свим нивоима се исказује игривост и луцидност спремне да покрену знатно снажније и продорније семантичке процесе. Није у таквом разигравању текста она никакав поетички првоначелник, те прокламатор некаквих намера, концепата и мисаоних манифестација него је нешто изнад тога, нешто много спонтаније, хуманије и племенитије. Биће свакако веома занимљиво видети куда ће овакво поетичко опредељење песникињу одвести у погледу неких даљих процеса и семантичких исходишта. Овакав песнички почетак не само што много тога наговештава него већ и сада даје веома упечатљиве песничке резултате, премда код преопрезног читаоца буди и извесну бојазан због могућих искушења у будућности.

У ишчекивању нових прилога ове, најбоље врсте песничких резултата, посебно можемо истаћи неколико, потенцијално веома продуктивних морфолошких и семантичких линија у збирци Арсенал. Кључна је, без сумње, чињеница да Јелена Марићевић Балаћ припада оном кругу песника високо развијене поетичке самосвести, као и способности да сопствене аутопоетичке процесе осмисли на одиста убедљив начин. У свим тим процесима она успешно чува драгоценост детиње чистоте која тражи свој простор како би уравнотежила веома јак, више него очигледан поетички и интелектуални ум. Другим речима, песникиња уме сјајно да мисли, доживаљава и језички се игра. Стога као критичар могу само да се радујем лакоћи са којом, у песми „Кумина слама“, песникиња записује вијугаву, асоцијативно разиграну, али мисаоно веома стабилну ниску стихова: „Моја забезекнутост над светом/ расла је с количином прочитаних песама,/ али свака моја песма/ држала би свет на својим плећима,/ док се ја увучем мало у њега,/ као у пужеву кућицу,/ одремам и попијем чај са кумом,/ па поново изађем из њега да му се чудим/ и носим на леђима као дете огромног медведа.“ Јака интелектуалност и нескривена инфантилност освајају снагом своје здружене, елегантне експресије. 

Свеукупним сазревањем, како чисто људским тако и песничким, Јелена Марићевић Балаћ је већ својом првом збирком Без длаке на срцу (2020) постигле веома јасну, уочљиву меру остварености, да би сада, збирком Арсенал (2023) убедљиво постигла своје највише домете тако да више никакве сумње нема: српска песничка сцена је обогаћена једним истинским, аутентичним гласом који је, очигледно, спреман за даља, све захтевнија искушења и стваралачке резултате. Са својим доживљајним напетостима и креативним арсеналом ауторка се више него успешно изборила, па је освојила форму којом блиставо исказује широку палету својих поетских, изражајних распона. Уколико њено духовно сазревање буде ишло узлазном линијом, онда ће и њена даља стваралачка путања бити попут ове досадашње: песникиња ће храбро продирати у нова и другачија искуства, али неће посезати за већ освојеним обрасцима и за лакоћом стеченог израза. Због свега тога, с тихом, критички утемељеном радошћу, али и извесном, сасвим тихом егзистенцијалном стрепњом, могу констатовати: Ecce homo, ecce poeta! 

Иван Негришорац