ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Црни пас

После пуних двадесет и пет година рада, није добио ни пишљиву захвалницу а камоли повишицу, већ  премештај на ниже радно место.  Презнојио се при погледу на коефицијент плате у невољно потписаном решењу. Јесен је увелико куцала на врата - а с њом и необезбеђен огрев, увећан рачун за струју, више горива, скупља храна, цигарете... Пуко преживљавање!

Излазећи, угледа овећег црног мешанца умршене длаке који је стајао у довратку, не марећи за уличну буку и пролазнике. Већ неко време га је пратио на улици, чекао испред фирме. Није био као други пси; није њушкао, лајао, режао, није се умиљавао. Ни тебе нико неће, другар -  резигнирано уздахну и обиђе пса који га је пратио погледом. 

 ***

Тери, бели лабрадор, дочекао га је с радошћу. Откако га је жена напустила и одвела кћерку, био му је једина породица. Грижа савести да не брине довољно о њему, мешала се са раздражљивошћу и чудном тескобом, која се јављала у посебним животним тренуцима: непланираној женидби и неспремном очинству; након смрти родитеља исцрпљених бригом за сина мобилисаног на прву линију фронта; у послератном прилагођавању нормалном животу; на окаснелим студијама док су се, махом дезертери, не протраћивши младост у рововима, бесрамно столичили на јавним функцијима. Сумња да се његов живот одвија по унапред смишљеном сценарију над којим није имао никакву контролу, преображавала се у страх пред нечим новим и осећај беспомоћности кад год је требало нешто предузети и решити проблем. 

...Тери оњуши посуду за храњење и приђе да се поигра. Био је живахан и дружељубив, и превише за њега, овако потиштеног. Његово интересовање за љубимца трајало је колико и храњење. Гледајући лабрадора, сети се црног мешанца испред фирме... 

***

 Добро се осећао једино у свету књига и филмова. У последње време све чешће се враћао већ прочитаном и виђеном. Предњачила је епска фантастика. Није било изненађења; сцене је знао унапред, расплет такође. Личности романа су, исто као и он, носили терет властите прошлости. Све ређе је виђао кћерку. 

Јео је нередовно. Спавао превише или никако. Каснио на посао. Избегавао друштво. Није се јављао на телефон. Заборављао да купи псећу храну. Његове мисли дриловао је онај пас. Где спава? Шта једе? Зашто га прати, посматра, чека? ШТА ХОЋЕ, ДОЂАВОЛА?!        

Брат је данас одвео Терија. Радоваће се деца -  равнодушно је констатовао.

Јутрос није отишао на посао. Мрзело га је да устане, облачи, да се одвезе. Ионако му нису бог зна шта давали да ради. Сашаптавали су се иза његових леђа. Ма, нека се носe!

 ***

Учинило му се да чује неки шум. Ставио је руке на уши и покрио се преко главе, али, узалуд. Звук је струјaо кроз јорган, лебдео у ваздуху, пробијао зидове, допирао извана и одједном, престао. Устао је и кренуо напоље. 

На отирачу, испред улазних врата, лежао је црни пас и гледао га право у очи. У његовим хипнотишућим зеницама видео је свој лик. Без речи га је пустио у кућу и закључао врата.  

Жељка Аврић