IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Crni pas

Posle punih dvadeset i pet godina rada, nije dobio ni pišljivu zahvalnicu a kamoli povišicu, već  premeštaj na niže radno mesto.  Preznojio se pri pogledu na koeficijent plate u nevoljno potpisanom rešenju. Jesen je uveliko kucala na vrata - a s njom i neobezbeđen ogrev, uvećan račun za struju, više goriva, skuplja hrana, cigarete... Puko preživljavanje!

Izlazeći, ugleda ovećeg crnog mešanca umršene dlake koji je stajao u dovratku, ne mareći za uličnu buku i prolaznike. Već neko vreme ga je pratio na ulici, čekao ispred firme. Nije bio kao drugi psi; nije njuškao, lajao, režao, nije se umiljavao. Ni tebe niko neće, drugar -  rezignirano uzdahnu i obiđe psa koji ga je pratio pogledom. 

 ***

Teri, beli labrador, dočekao ga je s radošću. Otkako ga je žena napustila i odvela kćerku, bio mu je jedina porodica. Griža savesti da ne brine dovoljno o njemu, mešala se sa razdražljivošću i čudnom teskobom, koja se javljala u posebnim životnim trenucima: neplaniranoj ženidbi i nespremnom očinstvu; nakon smrti roditelja iscrpljenih brigom za sina mobilisanog na prvu liniju fronta; u posleratnom prilagođavanju normalnom životu; na okasnelim studijama dok su se, mahom dezerteri, ne protraćivši mladost u rovovima, besramno stoličili na javnim funkcijima. Sumnja da se njegov život odvija po unapred smišljenom scenariju nad kojim nije imao nikakvu kontrolu, preobražavala se u strah pred nečim novim i osećaj bespomoćnosti kad god je trebalo nešto preduzeti i rešiti problem. 

...Teri onjuši posudu za hranjenje i priđe da se poigra. Bio je živahan i druželjubiv, i previše za njega, ovako potištenog. Njegovo interesovanje za ljubimca trajalo je koliko i hranjenje. Gledajući labradora, seti se crnog mešanca ispred firme... 

***

 Dobro se osećao jedino u svetu knjiga i filmova. U poslednje vreme sve češće se vraćao već pročitanom i viđenom. Prednjačila je epska fantastika. Nije bilo iznenađenja; scene je znao unapred, rasplet takođe. Ličnosti romana su, isto kao i on, nosili teret vlastite prošlosti. Sve ređe je viđao kćerku. 

Jeo je neredovno. Spavao previše ili nikako. Kasnio na posao. Izbegavao društvo. Nije se javljao na telefon. Zaboravljao da kupi pseću hranu. Njegove misli drilovao je onaj pas. Gde spava? Šta jede? Zašto ga prati, posmatra, čeka? ŠTA HOĆE, DOĐAVOLA?!        

Brat je danas odveo Terija. Radovaće se deca -  ravnodušno je konstatovao.

Jutros nije otišao na posao. Mrzelo ga je da ustane, oblači, da se odveze. Ionako mu nisu bog zna šta davali da radi. Sašaptavali su se iza njegovih leđa. Ma, neka se nose!

 ***

Učinilo mu se da čuje neki šum. Stavio je ruke na uši i pokrio se preko glave, ali, uzalud. Zvuk je strujao kroz jorgan, lebdeo u vazduhu, probijao zidove, dopirao izvana i odjednom, prestao. Ustao je i krenuo napolje. 

Na otiraču, ispred ulaznih vrata, ležao je crni pas i gledao ga pravo u oči. U njegovim hipnotišućim zenicama video je svoj lik. Bez reči ga je pustio u kuću i zaključao vrata.  

Željka Avrić