(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: РВАЧ БРАНИСЛАВ СИМИЋ, ПРВИ ПОЈЕДИНАЧНИ ЗЛАТНИ ОЛИМПИЈАЦ СФРЈ Слом у Риму изродио славље у Токију

Некако се у угао, можда је боље да се каже и у запећак памћења, међутим, сакрила непобитна чињеница да је прву појединачну златну медаљу за тадашњу нову Југославију, дан пре Церара, освојио рвач из Зрењанина, велики Бранислав Симић. Ко зна због чега је то било тако, али, данас 89-годишњи Симић, још увек до у танчине памти све оно што је претходило његовим нестварним резултатима, незаборавне животне тренутке, као и оне из Токија и Мексика. Ево дела приче легенде југословенског и српског спорта, коју преносимо из „прве руке“. Велика је штета што нам простор не омогућује да пренесемо све оно што нам је Симић испричао, јер је то материјал за узбудљиву и занимљиву књигу.

– Потичем из Горње Рогатице, колонистичког насеља на северу Бачке, направљеног после Првог светског рата – почео је Симић. – Мој тата пореклом из Санијева, села испод Цера, био је први учитељ у том селу, а мати, такође учитељица, била је аутентична Војвођанка, из Иђоша, код Кикинде. 

Пошто је био дете просветних радника, некако је било и очекивано то што је и Бранислав стекао квалитетнo образовање, па је, пуно година касније, радио као наставник историје и географије, а био је и директор Основне школе „Јован Јовановић Змај“ у Зрењанину. Занимало нас је где се ту промигољило рвање, спорт који га је касније преокупирао и уз који се прославио.

– Као деца, стално смо се рвали, а старији су за мене говорили: „Ау, овај мали је добар на ногама“. Тада смо рвали тако да ухватиш супарника, дигнеш га и треснеш о земљу, па ко поклекне – поклекао је. Одмах по завршетку другог рата, мама је добила посао у Кањижи и, из Богатића у којем смо били током Другог светског рата, преселили смо се у сасвим други амбијент и начин живота. Када смо сестра и ја, 1948. године, завршавали основну школу, пошто родитељи нису знали шта са мном да раде, а био сам одличан ученик, тражили су и добили премештај у Зрењанин. У том граду провео сам право детињство и наредних 20 година живео у њему. Е, тамо је рвање било на гласу, па сам, некако из зезања, кренуо на тренинге код Јована Гомбара, тадашњег првака државе. 

Прича је сама наставила да се развија.

– Дружио сам се с Вељком Јовановим, после и мојим кумом, који је, иако старији четири године, ишао са мном у школу и био доста ситнији од менe. Kада смо се дохватили, неколико пута бацио ме је на главу. Уз њега, кренуо сам на тај спорт и, веома брзо, почео да га бацам. То није било необично, јер сам био барем 20 кила тежи, али је, у почетку, техника њему доносила предност.

Прескочићемо заиста дивне делове животног пута нашег саговорника и преселићемо се у озбиљан део његове рвачке каријере. Уследио је убрзо позив Симићу у репрезентацију ондашње Југославије.

– Стално сам мењао категорије. У конкуренцији до 73 киле почео сам да побеђујем сениоре, а међу првима Здравка Мартиновића из Београда. Прешао сам у тежу категорију, до 79 кг и ту сам био трећи у држави, а 1952. добио сам позив за државно првенство у Новом Саду, у средњој категорији, у којој сам освојио прву титулу сенирског првака. После сам освојио 11 титула шампиона, једино сам 1954. изгубио, а 1962. био сам кажњен, па нисам ни учествовао. 

Елем, после сребрне медаље коју је освојио на Светском првенству у Софији, 1963. године, на ред је стигао, испоставиће се, златни Токио и златна олимпијска медаља, прва појединачна за нову Југославију.

– У Токију сам се борио у конкуренцији до 87 килограма. Први пут сам на ОИ био у Мелбурну, 1956. године, до 79 кг, међутим тај избор био је несрећан. Путовали смо преко Северног пола и Хаваја и све то ме је јако занимало, из вођства пута стално су ме заустављали и обуздавали, али, како да не видим Хаваје? Нисам поштовао дисциплину, а имао сам и невољу да сам у првом колу налетео на Бугарина Димитра Добрева, који ми је сломио ребро, док ми је у последњем нашем дуелу ишчашио руку. Нисам то трагично схватио, дружио сам се с нашим исељеницима у Аустралији и то није било лепо примљено у вођству нашег тима, које ме је критиковало. Изборио сам се за учешће на Играма у Риму, 1960. године, које су ми донеле психички слом.

О томе је кратко рекао:

– Те године сам добио све ривале или рвао барем нерешено с њима и било је реално да се очекује да освојим медаљу. На последњем тренингу у Риму, након што сам регулисао тежину, тренер Љубомир Ивановић Геџа, звао ме је да помогнем Пишти Хорвату у вежби неког захвата, после којег сам пао и обновио повреду рамена. Рекао сам то у селу руководству, а оно ме је, у року од два сата, спаковало на авион за Београд и вратило кући јер сам, по њиховој оцени, био - забушант. У здравој руци понео сам оно мало пинкли што сам имао и, када сам стигао, решио сам да никада више не изађем на струњачу. У октобру сам отишао у војску, а после шест месеци нашао сам се у Титовој гарди.

Иако је исту руку повредио и играјући рукомет док је био војник, па је био и неколико сати оперисан, решио је да се, ипак, врати рвању.

– Миц по миц, вратио сам се у врхунску форму. Морао сам да остварим јако, јако добру норму како бих се нашао у олимпијском тиму за Токио. Успео сам, без пораза, да будем други на Светском првенству и није било дискусије о томе да у Јапану не наступим. Припреме смо одрадили на Дурмитору, где смо пентрали по околним бреговима, а по доласку у Јапан, чак, дизао сам заставу у олимпијском селу, када је ред дошао на нашу земљу. Имао сам тада већ 29 година и био сам зрео човек. У првом колу сам на бодове добио Мађара, у другом сам туширао Аргентинца, а у трећем савладао Финца, на поене. Чекао ме је дуел с представником СССР-а Владимиром Олејњаком Ваљом и ноћ пред борбу нисам спавао... Медаља је била ту негде и правиле су се којекакве калкулације. Устао сам и по мраку трчао по селу, а сама борба била је на „крв и нож“. Он је морао да победи, мени је одговарало и нерешено и тако је и било.

У другом пару на струњачу су изашли источни Немац и Чехословак, а Бранко Симић је признао да ту борбу, која је одлучивала о коначном расплету, није могао да гледа.

– Уколико би рвали нерешено, био сам најбољи од свих. Уместо у сали за рвање, завршио сам на некој рукометној утакмици. Када сам се вратио, не знајући за исход борбе, тренер Геџа Ивановић залетео се на мене и оборио ме на под. Постао сам олимпијски шампион, а да за то практично нисам ни знао! Био сам први Југословен и Србин са појединачним златом са ОИ у новој Југославији, дан пре него што је исто одличје освојио Церар. Када су ме новинари питали да им опишем емоције, цитирао сам Максима Горког: „Срећа долази изненада, она се рђаво уклапа у обичан живот, она својим притиском збуњује човека“. Био сам збуњен. И још увек сам, као и после бронзе коју сам освојио четири године касније у Мексико ситију.

А о њој (бронзи) је додао:

- Ту медаљу волим можда и више него злато из Токија. Била је плод крваве борбе, додатног кола у такмичењу између нас четворице, истих оних од четири године раније. Рвао сам с Чехом и било ми је потребно да га туширам, па да освојим медаљу. Бацио сам га, али недовољно. Немац, Рус и ја ушли смо са четири негативна бода и медаља ми је била осигурана. Борбе које су уследиле биле су најтеже могуће, толико да су нас тренери износили са струњаче. Немац и Рус имали су по туш више, јер сам био једно коло слободан, па сам морао да се задовољим бронзом. Али је њен сјај за мене имао изглед чистог злата – са сетним осмехом на лицу, завршио је своју величанствену причу Бранислав Симић, један од највећих спортиста у историји наше земље.

Александар Предојевић