(NE)ZABORAVLJENI: RVAČ BRANISLAV SIMIĆ, PRVI POJEDINAČNI ZLATNI OLIMPIJAC SFRJ Slom u Rimu izrodio slavlje u Tokiju
Dobro je primetio neko od kolega da svi pamtimo zlatnu medalju gimnastičara Miroslava Cerara, koju je osvojio na Olimpijskim igrama u Tokiju, 1964. godine.
Nekako se u ugao, možda je bolje da se kaže i u zapećak pamćenja, međutim, sakrila nepobitna činjenica da je prvu pojedinačnu zlatnu medalju za tadašnju novu Jugoslaviju, dan pre Cerara, osvojio rvač iz Zrenjanina, veliki Branislav Simić. Ko zna zbog čega je to bilo tako, ali, danas 89-godišnji Simić, još uvek do u tančine pamti sve ono što je prethodilo njegovim nestvarnim rezultatima, nezaboravne životne trenutke, kao i one iz Tokija i Meksika. Evo dela priče legende jugoslovenskog i srpskog sporta, koju prenosimo iz „prve ruke“. Velika je šteta što nam prostor ne omogućuje da prenesemo sve ono što nam je Simić ispričao, jer je to materijal za uzbudljivu i zanimljivu knjigu.
– Potičem iz Gornje Rogatice, kolonističkog naselja na severu Bačke, napravljenog posle Prvog svetskog rata – počeo je Simić. – Moj tata poreklom iz Sanijeva, sela ispod Cera, bio je prvi učitelj u tom selu, a mati, takođe učiteljica, bila je autentična Vojvođanka, iz Iđoša, kod Kikinde.
Pošto je bio dete prosvetnih radnika, nekako je bilo i očekivano to što je i Branislav stekao kvalitetno obrazovanje, pa je, puno godina kasnije, radio kao nastavnik istorije i geografije, a bio je i direktor Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Zrenjaninu. Zanimalo nas je gde se tu promigoljilo rvanje, sport koji ga je kasnije preokupirao i uz koji se proslavio.
– Kao deca, stalno smo se rvali, a stariji su za mene govorili: „Au, ovaj mali je dobar na nogama“. Tada smo rvali tako da uhvatiš suparnika, digneš ga i tresneš o zemlju, pa ko poklekne – poklekao je. Odmah po završetku drugog rata, mama je dobila posao u Kanjiži i, iz Bogatića u kojem smo bili tokom Drugog svetskog rata, preselili smo se u sasvim drugi ambijent i način života. Kada smo sestra i ja, 1948. godine, završavali osnovnu školu, pošto roditelji nisu znali šta sa mnom da rade, a bio sam odličan učenik, tražili su i dobili premeštaj u Zrenjanin. U tom gradu proveo sam pravo detinjstvo i narednih 20 godina živeo u njemu. E, tamo je rvanje bilo na glasu, pa sam, nekako iz zezanja, krenuo na treninge kod Jovana Gombara, tadašnjeg prvaka države.
Najbolji svetski sudija
Velika priznanja pratila su rvačku karijeru Branislava Simića. Osim dve olimpijske, osvojio je i medalju na Svetskom prvenstvu i bio prvi na Mediteranskim igrama u Tunisu (1967.). Potom je sudio na šest olimpijskih igara u nizu, od Los Anđelesa 1984, do Atine 2004. godine, a 1987. godine, na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, dobio je „zlatnu pištaljku“, kao najbolji rvački arbitar na planeti. Uz to, 20 godina radio je kao instruktor i bio član Sudijske komisije Svetske rvačke federacije. Dobitnik je najvećih društveno-političkih nagrada i među nosiocima je nacionalnog priznanja za ostvarene rezultate u olimpijskim sportovima na najvećim takmičenjima.
Priča je sama nastavila da se razvija.
– Družio sam se s Veljkom Jovanovim, posle i mojim kumom, koji je, iako stariji četiri godine, išao sa mnom u školu i bio dosta sitniji od mene. Kada smo se dohvatili, nekoliko puta bacio me je na glavu. Uz njega, krenuo sam na taj sport i, veoma brzo, počeo da ga bacam. To nije bilo neobično, jer sam bio barem 20 kila teži, ali je, u početku, tehnika njemu donosila prednost.
Preskočićemo zaista divne delove životnog puta našeg sagovornika i preselićemo se u ozbiljan deo njegove rvačke karijere. Usledio je ubrzo poziv Simiću u reprezentaciju ondašnje Jugoslavije.
– Stalno sam menjao kategorije. U konkurenciji do 73 kile počeo sam da pobeđujem seniore, a među prvima Zdravka Martinovića iz Beograda. Prešao sam u težu kategoriju, do 79 kg i tu sam bio treći u državi, a 1952. dobio sam poziv za državno prvenstvo u Novom Sadu, u srednjoj kategoriji, u kojoj sam osvojio prvu titulu senirskog prvaka. Posle sam osvojio 11 titula šampiona, jedino sam 1954. izgubio, a 1962. bio sam kažnjen, pa nisam ni učestvovao.
Nosilac državne zastave na OI u Meksiku
Kao aktuelni olimpijski pobednik iz Tokija, Branku Simiću je, 1968. godine u Meksiku, pripala čast da ispred tima naše zemlje nosi državnu zastavu SFRJ.
– To jeste velika čast, ali ni pred to svečano otvaranje, zbog treme, adrenalina i uzbuđenja, nisam mogao da spavam. Imali smo i probe i znao sam koliko je značajno to priznanje da, ispred svojih drugarica i drugova, uneseš steg zemlje čije smo boje branili – veli Simić.
Elem, posle srebrne medalje koju je osvojio na Svetskom prvenstvu u Sofiji, 1963. godine, na red je stigao, ispostaviće se, zlatni Tokio i zlatna olimpijska medalja, prva pojedinačna za novu Jugoslaviju.
– U Tokiju sam se borio u konkurenciji do 87 kilograma. Prvi put sam na OI bio u Melburnu, 1956. godine, do 79 kg, međutim taj izbor bio je nesrećan. Putovali smo preko Severnog pola i Havaja i sve to me je jako zanimalo, iz vođstva puta stalno su me zaustavljali i obuzdavali, ali, kako da ne vidim Havaje? Nisam poštovao disciplinu, a imao sam i nevolju da sam u prvom kolu naleteo na Bugarina Dimitra Dobreva, koji mi je slomio rebro, dok mi je u poslednjem našem duelu iščašio ruku. Nisam to tragično shvatio, družio sam se s našim iseljenicima u Australiji i to nije bilo lepo primljeno u vođstvu našeg tima, koje me je kritikovalo. Izborio sam se za učešće na Igrama u Rimu, 1960. godine, koje su mi donele psihički slom.
O tome je kratko rekao:
– Te godine sam dobio sve rivale ili rvao barem nerešeno s njima i bilo je realno da se očekuje da osvojim medalju. Na poslednjem treningu u Rimu, nakon što sam regulisao težinu, trener Ljubomir Ivanović Gedža, zvao me je da pomognem Pišti Horvatu u vežbi nekog zahvata, posle kojeg sam pao i obnovio povredu ramena. Rekao sam to u selu rukovodstvu, a ono me je, u roku od dva sata, spakovalo na avion za Beograd i vratilo kući jer sam, po njihovoj oceni, bio - zabušant. U zdravoj ruci poneo sam ono malo pinkli što sam imao i, kada sam stigao, rešio sam da nikada više ne izađem na strunjaču. U oktobru sam otišao u vojsku, a posle šest meseci našao sam se u Titovoj gardi.
Iako je istu ruku povredio i igrajući rukomet dok je bio vojnik, pa je bio i nekoliko sati operisan, rešio je da se, ipak, vrati rvanju.
– Mic po mic, vratio sam se u vrhunsku formu. Morao sam da ostvarim jako, jako dobru normu kako bih se našao u olimpijskom timu za Tokio. Uspeo sam, bez poraza, da budem drugi na Svetskom prvenstvu i nije bilo diskusije o tome da u Japanu ne nastupim. Pripreme smo odradili na Durmitoru, gde smo pentrali po okolnim bregovima, a po dolasku u Japan, čak, dizao sam zastavu u olimpijskom selu, kada je red došao na našu zemlju. Imao sam tada već 29 godina i bio sam zreo čovek. U prvom kolu sam na bodove dobio Mađara, u drugom sam tuširao Argentinca, a u trećem savladao Finca, na poene. Čekao me je duel s predstavnikom SSSR-a Vladimirom Olejnjakom Valjom i noć pred borbu nisam spavao... Medalja je bila tu negde i pravile su se kojekakve kalkulacije. Ustao sam i po mraku trčao po selu, a sama borba bila je na „krv i nož“. On je morao da pobedi, meni je odgovaralo i nerešeno i tako je i bilo.
Dva puta udarnik
Učestovovao je Branislav Simić tri puta na radnim akcijama u izgradnji tadašnje države.
– Moram da se pohvalim, dva puta sam bio udarnik, a jednom sam, u Beogradu, bio proglašen za najboljeg brigadira u smeni. Oni koji pamte to vreme, znaju šta je to značilo. Bio sam kandidat za prijem u SKOJ, a posle sam bio i u komunističkoj partiji, čiju člansku kartu i danas čuvam – uz osmeh je objasnio Simić.
U drugom paru na strunjaču su izašli istočni Nemac i Čehoslovak, a Branko Simić je priznao da tu borbu, koja je odlučivala o konačnom raspletu, nije mogao da gleda.
– Ukoliko bi rvali nerešeno, bio sam najbolji od svih. Umesto u sali za rvanje, završio sam na nekoj rukometnoj utakmici. Kada sam se vratio, ne znajući za ishod borbe, trener Gedža Ivanović zaleteo se na mene i oborio me na pod. Postao sam olimpijski šampion, a da za to praktično nisam ni znao! Bio sam prvi Jugosloven i Srbin sa pojedinačnim zlatom sa OI u novoj Jugoslaviji, dan pre nego što je isto odličje osvojio Cerar. Kada su me novinari pitali da im opišem emocije, citirao sam Maksima Gorkog: „Sreća dolazi iznenada, ona se rđavo uklapa u običan život, ona svojim pritiskom zbunjuje čoveka“. Bio sam zbunjen. I još uvek sam, kao i posle bronze koju sam osvojio četiri godine kasnije u Meksiko sitiju.
A o njoj (bronzi) je dodao:
- Tu medalju volim možda i više nego zlato iz Tokija. Bila je plod krvave borbe, dodatnog kola u takmičenju između nas četvorice, istih onih od četiri godine ranije. Rvao sam s Čehom i bilo mi je potrebno da ga tuširam, pa da osvojim medalju. Bacio sam ga, ali nedovoljno. Nemac, Rus i ja ušli smo sa četiri negativna boda i medalja mi je bila osigurana. Borbe koje su usledile bile su najteže moguće, toliko da su nas treneri iznosili sa strunjače. Nemac i Rus imali su po tuš više, jer sam bio jedno kolo slobodan, pa sam morao da se zadovoljim bronzom. Ali je njen sjaj za mene imao izgled čistog zlata – sa setnim osmehom na licu, završio je svoju veličanstvenu priču Branislav Simić, jedan od najvećih sportista u istoriji naše zemlje.
Aleksandar Predojević