ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: О мотици и знању

 Сорте које дају боље резултате, односно веће финансијске ефекте, потиснуле су их из винограда с великом вероватноћом да се потпуно изгубе. Тако је дошло до сужавања генетичке разноликости, сликовито назване „генетичка ерозија”.

Полазећи од сазнања, како се све потребе човечанства у будућности не могу предвидети, да је неопходно да се за будућа поколења сачува сва генетичка разноликост, колико је познато, прву колекцију винове лозе посадио је у Француској, калуђер Рожер, крајем 18. века. Данас их у свету има више од стотину. 

Највећа је у Монпељеу (Француска) са више од три хиљаде сакупљених генотипова. На списку тих својеврсних банки гена, који је крајем прошлог века објавио OIV (Међународна организација за лозу и вино), су и колекције у Радмиловцу и Сремским Карловцима, са по око 350 генотипова. Гени, сачувани у њима, до сада су коришћени у оплемењивачком раду и селекцији стварања нових сорти винове лозе.

У благу које је сачувано, у свету је све већи интерес и за сорте лакшег тела, него што га имају уобичајени црњаци, а посебно за нека заборављена бела вина. Она се, иначе, све више пију, чак и у Француској где су убедљиво доминирала црна вина.

„Има ли живота и после смрти?”, наслов је једног чланка у италијанској штампи о глобалном затопљавању и повратку заборављених сорти. Озбиљније климатске промене осећају се већ тридесет година. Италијански ризлинг илити грашац, у периоду од 1977. до 1998. брао се у Срему у просеку 6. октобра. Најраније 3. септембра 1778. и најкасније 28. октобра 1981. Ове године род је обран и преврео већ у августу. 

Вегетацијско раздобље, од пупољења до зрења, скраћено је за око 60 дана. Те промене очитују се посебно по аналитици: смањење киселина и значајно повећање алкохолности, за више од два промила. Оправдано се страхује да би симбол војвођанског винарства у догледно време, због климатских промена, могао нестати из наших винограда. Промена винарске слике већ је видљива. Први су реаговали угоститељи, питањем може ли се произвести грашац са мање алкохола и више свежине.

У суседној Хрватској већ су одавно реаговали. Великим пројектом стручњаци брину о томе како се прилагодити климатским променама. Први резултати су да се мења узгојни облик чокота, другачији захвати зелене резидбе, као и промена термина бербе. Озбиљно се размишља о наводњавању као обавезној мери. Говори се и о новој виноградарској регионализацији, јер је садашња поприлично застарела, рађена седамдесетих година прошлог века. 

У Далматинској загори све више се прихвата аутохтона црна сорта трњак која даје вино лакшег тела од уобичајених. Око Скрадина будућност се види у ласини, а широм Далмације у плавини или плавки. У Надину, крај Задра, донедавно „црном” рају (шираз, мерло), све више се говори о белим винима. На јужнодалматинским острвима и полуострву Пељешцу велики су проблеми са црњацима. 

Звучи невероватно, али чујем, да је на Дингачу, потесу Пељешца, на коме рађа најбоље балканско вино сорте плавац мали, прво југословенско вино, са међународном заштитом географског порекла, посађен француски марцелан, како би „олакшао” то моћно вино. У Истри и Подунављу Хрватске проблеми са каберне совињоном и мерлоом још су већи.

Истрани решење налазе ослањајући се на свој теран, сорту изражених киселина, која захваљујући новим технолошким решењима, на најбољим положајима, даје сензационална црна вина. Имају Истрани и боргоњу, што је њихов синоним за франковку, која може да освежи било које црно вино. 

Читам да се због глобалног затопљења ни каберне совињону не пише добро. По подацима OIV-а то је најраспрострањенија винска сорта на планети, посађена на 340.000 хектара, што је четири посто свих светских винограда, која је највише изложена променама. Вина су јој све алкохолнија и екстрактивнија. Брање раније немогуће је јер грожђе још нема фенолну зрелост, без које ово вино нема чар која га сврстава у ред најскупљих на свету. 

У Калифорнији, ова бордовска сорта је веома популарна. Његову клонску селекцију у Сан Франциску почели су још пре више од пет деценија, како би имали што боље вино. Данас се плаше да за 20-30 година неће задржати место у калифорнијској долини Напа. Већ више година експериментишу са неколико европских сорти, с којима покушавају да омекшају прејаки каберне или га с њима замене. Слично раде и Французи у Бордоу, постојбини ове најмоћније светске црне сорте.

Спомињем ово о кабернеу јер је он од пре десетак година стекао држављанство у Срему. Пратим га у винограду и подруму винарије Предрага Бајила у Сремским Карловцима, где он, ево, пуних десет година ни у једној берби није омануо.

Радује ме што се о франковки све лепше пише и говори у свету. У „Недељном ручку” о њој је неколико пута писано да је она у Панонији за црна вино оно што је ризлинг италијански за бела. 

Цео виноградарски свет је на ногама због климе која мења винску карту света. Драматични резултати вишегодишњих истраживања траже многа нова решења. Наша наука се још не оглашава. Бави се углавном констатацијом и уверавањима да су глобална затопљења у току. „Без мотике се може, али не може без науке и знања”, како то неко рече ових дана.