ОПАНЧАРСТВО У РУКАМА ЖЕНЕ Мирна Рацков већ деценију и по чува традицију
Кикинђанка Мирна Рацков једина је жена у Србији која се бави опанчарством, а ове године, њена фирма „Маца папучарица“ прославила је деценију и по постојања и рада.
Док је радила у обућарској радионици, запослени у Академском друштву за неговање музике „Гусле“ питали су је да изради опанке и тако је наша саговорница открила свој животни позив, занат који у Србији изумире.
– Морала сам да се носим са многим недаћама и са неповерењем скептика да сам заиста мајстор опанчарства – казала је Мирна Рацков за „Дневник “. – Изазови су свакодневни јер је цео опанак ручни рад, те је важно да комплетан процес буде испоштован.
Наша саговорница у понуди има око 40 модела опанака са простора Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Словачке, Украјине и Турске. Осим опанака, она прави и обућу за фолклор, чизме, балетанке за фолклор, као и женске ципеле и ципеле за пробе фолклора.
Опанак је део традиције, и није део само сеоске, већ и градске ношње, истакла је Мирна Рацков. Како објашњава, опанци се углавном користе у културно-уметничким друштвима где је свака игра у складу са ношњом и припадајућим опанком, па је у својим креацијама морала да простудира много детаља.
– Овладати овим занатом није лако, али га треба волети – казала је наша саговорница. – Радим по поруџбини, за познатог купца, а од пре неколико година израђујем опанке и обућу за потребе снимања серија и филмова. Костимограф Борис Чакширан ме је контактирао и предложио сарадњу, коју сам радо прихватила и нисам се покајала.
Кикинђанка Рацков до сада је правила обућу за остварења „Корени“, „Краљ Петар“, „Нечиста крв“, „Време зла“, „Буди Бог с нама“, „Хероји Халијарда“, „Српски јунаци средњег века“, „ Друга шанса“, „Пројекат 700“ и „Време смрти“.
Према речима наше саговорнице, за израду једног опанка потребно јој је од три сата до два дана, а у плану је да у асортиман уврсти још неколико модела опанака. Иако нема запослене, има подршку породице, која је непроцењива.
– Наследника за сада немам, али највише жеље за израдом опанака показује мој четворогодишњи унук Тадеј – истакла је она. – Сваки посао мора да се воли, па тако и млади треба да заволе опанчарство. Посао је захтеван, тежак и неопходно је пуно труда и рада. Нажалост, млади данас нису навикли на пуно одрицања.
Ипак, Мирна Рацков истиче да, уколико неко заволи опанчарство, будућности за њега има. Како каже, не може се зарадити богатство, али радом од по десет и више часова дневно може пристојно да се живи.
– Добијам помоћ за куповину материјала и машина на републичким, покрајинским и локалним конкурсима – рекла је наша саговорница. – Та помоћ је добродошла, али је битно да је посао одржив и без субвенција јер оне не могу сваке године да се добију.
Од оснивања фирме, Мирна Рацков превазилазила је изазове и потешкоће, па су јој признања која је добила дала ветар у леђа, како би у свом послу била још боља. Наша саговорница је 2009. године стекла сертификат за старе занате који додељује Министарство економије и регионалног развоја. Само две године касније, освојила је златну медаљу за производ старог заната на четвртим „Етно сусретима“ у Нишкој Бањи. Од редакције „Блиц жене“ 2013. године добила сам награду „Нај жена“, а исте године ушла је и у ужи избор за „Цвет успеха за жену змаја“ Удружења пословних жена Србије. Повељу „Капетан Миша Анастасијевић“ за развој женског предузетништва добила је 2015. године, а добитница је и „Еснафског писма“ од Еснафа занатлија Србије. Мирна Рацков добила је и сертификат „Најбоље из Војводине“, а на конкурсу „Јунаци микробизниса“ освојила је друго место.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
