ОД СИРОВЕ КОЖЕ ДО УНИКАТНОГ ПРОИЗВОДА Ћурчија Мирослав Сороћко вешто чува традицију
Један од преосталих ћурчија у Србији и једини регистровани у Срему, Мирослав Сороћко из Беркасова код Шида прави одећу и предмете од козјег, јарећег и овчијег крзна и кожа.
Мирослав се својим занатом поноси и истиче за "Дневник" да је трећа генерација ћурчија у породици, као и да је његова производња уникатна, од сирове коже до готовог производа.
– Одрастао сам у породици ћурчија и занат сам учио од малих ногу, док сам фирму преузео од оца када се пензионисао, 2014. године – рекао је за „Дневник“ Мирослав Сороћко. –Отац је занат завршио 1974. године, био је шегрт у Новом Саду. Он је до поднева је ишао у школу, након тога на праксу, тако је то некад било.
Како наш саговорник објашњава, у то време, купци су чекали и по годину дана да на сајмовима у Београду и Новом Саду купе квалитетан комад одеће за зиму из домаће производње, те да није било онлајн куповине, нити брзе моде. Како би одржао корак с временом, Мирослав је почео да продаје робу и путем Интернета већ 2008. године.
– Доста тога сам морао „пешке“ да научим, јер ми нисмо имали информатику у школама, нити смо учили маркетинг и енглески – рекао је он. – Желео бих да син заврши факултет који је уписао и тако ми помогне око сајта. Наравно, жеља је да наследи и занат, већ доста зна о крзну, а што не зна, постепено ћу га научити.
Сороћко је истакао да има два сина, те се нада да ће један од њих преузети посао када за то дође време. Како каже, жеља му је и да се повеже са школама које имају смерове сродне његовом занату, како би показао ученицима обраду коже у пракси и тако их заинтересовао да се тиме баве и након школовања.
– Не вреди школовати се без практичне наставе, али сам оптимистичан и мислим да ће се занати вратити на велика врата – објаснио је наш саговорник. – Већ смо у проблему јер нема мајстора, не само у мојој струци, већ нема ко да залепи плочице, да окречи. У неком тренутку, тај дефицит се мора решити, мислим да ће се држава више умешати и подстаћи младе занатлије неким субвенцијама већ током школовања.
Прслуци најпопуларнији
Све мање се продају јакне од крзна јер више нема јаких зима и великих мразева. Највише се продају прслуци јер се могу носити с пролећа, али и током јесени и зиме, руке су у њима слободне, а може се само огрнути преко леђа, посебо штите од ветра. Њих носе и људи који раде у канцеларијама, али и они који раде напољу, рекао је наш саговорник.
Како је Мирослав казао, робу највише купују у његовој радионици, јер људи још увек воле да додирну материјал и погледају га уживо, како би се уверили да је све израђено ручно, од правог крзна. Он даље објашњава да има људи који су научени на природне материјале и не желе да пређу на вештачке, али и да је све више оних који бирају вештачко. Ипак, Сороћко истиче бенефите природних материјала за кожу човека – на пример, јагњеће крзно је природни изолатор, па када се лети седне на њега, кожа се неће знојити јер између постоји слој длаке који омогућава да ваздух циркулише, стога кожа остаје нетакнута, нема знојења, нити иритације, док ће исто то крзно зими одржавати топлоту тела и тако га штитити.
– Сирову кожу набављамо из кланице и после је сами обрађујемо, што је дуготрајан процес – објашњава Сороћко. – Највише радимо преко лета, због сушења коже природном топлотом, зими је то доста компликовано и морамо да користимо струју и дрва.
Од сирове коже до прслука, потребно је петнаестак дана. Наш саговорник ради у неколико фаза, па тако увек има производ који је готов, а један који је тек почео да обрађује. Сороћко каже да се од његовог заната може живети и завршити месец са добром платом, али да је потребно доста радити.
– Уколико планирате да радите осам сати дневно, не треба ни да почињете – истиче он. – Често радим и после поноћи, али предност је што сам одређујем радно време и тако увек могу да посветим време породици и кућним обавезама. Једна од већих мана је што већ деценију нисам био на годишњем одмору.
Према речина Мирослава, субвенције које држава даје су од велике помоћи, али су краткорочно решење и он предлаже дугорочне олакшице.
– Потребно нас је додатно заштити, будући да су стари занати од великог интереса за Србију јер се тако чува традиција. Верујем да постоји начин, да се смањи порез, да нам се покрије радни стаж, јер ми месечно доста издвајамо на порезе и доприносе, а немамо гаранцију да ћемо продати наше производе – рекао је.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
