OPANČARSTVO U RUKAMA ŽENE Mirna Rackov već deceniju i po čuva tradiciju

Dok je radila u obućarskoj radionici, zaposleni u Akademskom društvu za negovanje muzike „Gusle“ pitali su je da izradi opanke i tako je naša sagovornica otkrila svoj životni poziv, zanat koji u Srbiji izumire.

–  Morala sam da se nosim sa mnogim nedaćama i sa nepoverenjem skeptika da sam zaista majstor opančarstva – kazala je Mirna Rackov za „Dnevnik “. – Izazovi su svakodnevni jer je ceo opanak ručni rad, te je važno da kompletan proces bude ispoštovan.

Naša sagovornica u ponudi ima oko 40 modela opanaka sa prostora Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovačke, Ukrajine i Turske.  Osim opanaka, ona pravi i obuću za folklor, čizme, baletanke za folklor, kao i ženske cipele i cipele za probe folklora.

Opanak je deo tradicije, i nije deo samo seoske, već i gradske nošnje, istakla je Mirna Rackov. Kako objašnjava, opanci se uglavnom koriste u kulturno-umetničkim društvima gde je svaka igra u skladu sa nošnjom i pripadajućim opankom, pa je u svojim kreacijama morala da prostudira  mnogo detalja.

–  Ovladati ovim zanatom nije lako, ali ga treba voleti – kazala je naša sagovornica. – Radim po porudžbini, za poznatog kupca, a od pre nekoliko godina izrađujem opanke i obuću za potrebe snimanja serija i filmova. Kostimograf Boris Čakširan me je kontaktirao i predložio saradnju, koju sam rado prihvatila i nisam se pokajala.

Kikinđanka Rackov do sada je pravila obuću za ostvarenja „Koreni“, „Kralj Petar“, „Nečista krv“,  „Vreme zla“, „Budi Bog s nama“, „Heroji Halijarda“, „Srpski junaci srednjeg veka“, „ Druga šansa“, „Projekat 700“ i „Vreme smrti“.

Prema rečima naše sagovornice, za izradu jednog opanka potrebno joj je od tri sata do dva dana, a u planu je da u asortiman uvrsti još nekoliko modela opanaka. Iako nema zaposlene, ima podršku porodice, koja je neprocenjiva.

– Naslednika za sada nemam, ali najviše želje za izradom opanaka pokazuje moj četvorogodišnji unuk Tadej – istakla je ona. – Svaki posao mora da se voli, pa tako i mladi treba da zavole opančarstvo. Posao je zahtevan, težak i neophodno je puno truda i rada. Nažalost, mladi danas nisu navikli na puno odricanja.

Ipak, Mirna Rackov ističe da, ukoliko neko zavoli opančarstvo, budućnosti za njega ima. Kako kaže, ne može se zaraditi bogatstvo, ali radom od po deset i više časova dnevno može pristojno da se živi.

– Dobijam pomoć za kupovinu materijala i mašina na republičkim, pokrajinskim i lokalnim konkursima – rekla je naša sagovornica. – Ta pomoć je dobrodošla, ali je bitno da je posao održiv i bez subvencija jer one ne mogu svake godine da se dobiju.

Od osnivanja firme, Mirna Rackov prevazilazila je izazove i poteškoće, pa su joj priznanja koja je dobila dala vetar u leđa, kako bi u svom poslu bila još bolja. Naša sagovornica je 2009. godine stekla sertifikat za stare zanate koji dodeljuje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Samo dve godine kasnije, osvojila je zlatnu medalju za proizvod starog zanata na četvrtim „Etno susretima“ u Niškoj Banji. Od redakcije „Blic žene“ 2013. godine dobila sam nagradu „Naj žena“, a iste godine ušla je i u uži izbor za „Cvet uspeha za ženu zmaja“ Udruženja poslovnih žena Srbije. Povelju „Kapetan Miša Anastasijević“ za razvoj ženskog preduzetništva dobila je 2015. godine, a dobitnica je i „Esnafskog pisma“ od Esnafa zanatlija Srbije. Mirna Rackov dobila je i sertifikat „Najbolje iz Vojvodine“, a na konkursu „Junaci mikrobiznisa“ osvojila je drugo mesto. 

Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.