ИНТЕРВЈУ
ВОДИТЕЉКА ДЕА ЂУРЂЕВИЋ О СВОЈИМ ЛИЧНИМ БОРБАМА: „Када пронађеш добро победиш и смрт и живот”
Водитељка Деа Ђурђевић својим топлим осмехом улепшава јутро многим гледаоцима Пинк телевизије, који баш уз њу и њено „Ново јутро” започињу дан.
Ова харизматична водитељка на ружичасту телевизију је дошла као волонтерка, а захваљујући посвећености и великој љубави према телевизијском послу, која се родила још на студијама новинарства, брзо се издвојила међу репортерима, што ју је и определило да до данас остане једно од омиљених ТВ лица. Једно њено јутро, ипак, променило јој је живот из корена. Након што је преживела страшну саобраћајну несрећу, која се догодила 7. фебруара 2019. године, у којој је задобила тешке телесне повреде, Деа је постала синоним за снагу, храброст и вољу, којом данас инспирише и мотивише. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Деа Ђурђевић говори о лекцијама које је из тог јутра научила, својим великим победама, али и јутарњем програму по којем је сви најбоље познају.
У једном интервјуу рекли сте да нисте особа која се лако буди и разбуђује. Да ли је, ипак, једноставно и лако да пожелите другима добро јутро насмејани?
– Јесте зато што устанем у пола четири па сам ја већ два сата будна до пола шест (смех). Онда је врло једноставно да се каже: „Добро јутро”. Да, у пола четири ми је у глави озбиљна збрка када устанем. Мени треба пола сата да дођем себи, да попијем кафу, топлу лимунаду и обавим сав тај женски ритуал. Онда одлазим на телевизију, па је после све лагано. Ево, пуних десет година радим на Пинку и онда ми кажу да сам се навикла рано да устајем, али никада се не навикнеш да устанеш у три или три и тридесет, али, Боже мој, добро је, лепо је. Онда се раније завршава радни дан.
Како вам у том вашем буђењу изгледа и један велики град који је још увек поспан?
– Зависи којe је доба године. Зими су потпуно празне улице, јер тада баш устаје онај ко мора и тада је потпуно празна „Газела”. Празна је као за време короне. Када стигну пролеће и лето тај прелаз ми је најлепши, јер тада, када крећем на посао, већ свиће. Е, то је лепо видети - реку и Београд када свиће. И немали број пута се дешава да се зауставим на једном паркингу само да погледам пет минута како, заправо, добро изгледа Београд с реке. Београд је фантастичан када се буди.
Имате ту привилегију да баш ви разбуђујете гледаoце. Многи дан започињу уз прву кафу и ваш јутарњи програм, кроз који улазите у домове гледалаца. Да ли вас то чини ближом људима на улици, осећате ли њихову непосредност када се сусретнете?
– Да. И интересантно је да ми на улици прилазе људи и већ започињу неку тему па се ја некада запитам да ли се познајемо уопште. Дешава се да су нешто прочитали у неком мом интервјуу, па ме онда питају о томе. Поготово сада, када радим и са особама с инвалидитетом, онда ми углавном нађу некога ко је њихов пријатељ, познаник, дете с инвалидитетом, па се ту силно испричамо. Некад усред разговора схватим да се ми и не познајемо. Али, мени се чини да смо увели ту непосредност, наравно уз дозволу Жељка и Милице Митровић, и у јутарњи и у информативне програме. И драго ми је јер ми се чини да би, ако сам већ пет сати у вашој кући, било нормално да се ви осећате као да ме познајете. Осим тога, океј је да се, ако те нешто засврби, почешеш у програму, то је природно и то не утиче на квалитет програма. И имам осећај да сам због тога тако и пријемчива људима и да лако са мном комуницирају. Наравно, причају они мени и шта треба да питам саговорнике и која ми је фризура боља (смех). Све ја то саслушам, чак неке савете врло често и применим.
Рекли сте у једној емисији да оног тренутка када не будете осећали лептириће у стомаку нећете више радити овај посао. Шта тренутно буди тај адреналин и љубав према послу?
– Сваки пут нека нова сезона. Током септембра, када је Пинк обележавао 30 година рада, схватила сам да сам неке старе емисије и пола својих колега гледала када сам била дете у основној школи. Нема те разлике кад дуго радите на телевизији ви просто као да сте цео живот сви ту заједно и ни не видите године, не осетите неку разлику, осим искуства старијих колега, који апсолутно помажу. Надам се да је тако помажем својим млађим колегама. Схватила сам и да смо се много добро забављали све време док смо радили, а да смо све време сви говорили: „Ако мени још нешто дају ја више не могу”, а, у ствари смо сви желели више да радимо. Тек ових 30 Пинкових година ме је повукло да видимо шта ћемо и да направимо и неку концептуалну промену у јутарњем програму. Надам се и да ће бити још неких промена. Не бих хтела да идем превише унапред, али концептуално ћемо сигурно променити програм, јер људи су на то навикли, а и промене су лековите.
Да ли вапите можда и за променом ТВ формата, с обзиром на то да сте током свих десет година ангажовани у раду на јутарњем програму?
– Навикла сам на јутарњи програм. Нисам навикла да се будим, али јесам да радим тај колажни формат, да има свега и да се ја припремам сваки дан и нон-стоп и да читам све вести. Могла бих да се фокусирам на једну тему, али да то буде нека врста политичке или друштвено-одговорне емисије, али ми се чини да би то морало да иде упоредо с јутарњим програмом (смех). Не бих могла потпуно да одустанем од јутарњег програма.
Може се извући из наизглед безизлазне ситуације
Данас радите едукацију о безбедности у саобраћају. Колико вам је важно што своје искуство можете да пренесете на друге?
– Изузетно. Поготово кад разговарам са младим људима, јер ја њима показујем фотографије и из болнице и са лица места, али и како сам сад. Да им објасним шта значи саобраћајна незгода, али и да можеш да се извучеш из наизглед безизлазне ситуације. А, поред тога, бавим се и особама са инвалидитетом. Прошле године смо обишли 30 градова, разговарали са свим особама са инвалидитетом и спона смо између особа са инвалидитетом и система одлучивања, да би лакше могли да остваре своја права. И мени је помогло то искуство са њима. Разумемо се. Ми као особе са инвалидитетом полако долазимо у друштво на место које нам припада, а то је једнако место.
У једној емисији рекли сте да сте схатили да човек није рођен да буде сам након што вам је само једна жена пришла и разговарала са вама у тренутку када вам се саобраћајна несрећа догодила. Колико вас је то освестило даље за живот?
– Много ме освестило за живот да људима говорим оно што мислим, али да то не буде неотесано и безобразно и да не будем бескрупулозна, него просто да говорим неке ствари које се подразумевају. Ако неког волиш онда треба да му кажеш да га волиш сваки дан. Ако ти неко много значи, треба да му то кажеш у једној речи, јер то је можда нешто што можда никад више нећеш моћи да изговориш, јер нико нема тапију на здравље. Просто, сви смо ми различити по години рођења, али дефинитивно смо једнаки по томе што никад не знамо када је крај.
Ја бих волела да сви људи знају колико ми значе. Не „за сваки случај”, него због тога што су то заслужили. Ништа се у животу не подразумева
Шта бисте рекли онима који мисле да су стварно сами на овом свету?
– Никад нико није сам на овом свету. Увек можеш да се сетиш неког ако ти је био ту и без обзира што више није да осетиш неко присуство и увек треба да упознајеш нове људе. Ја сам неко ко је своје најбоље пријатеље упознао не у основној школи него у каснијим годинама. Наравно, имам ја пријатеље из основне и средње школе, али своје најближе и најбоље пријатеље стекла сам у познијим годинама. Мислим да се људи упознају докле год су живи. Као што и учиш нешто ново, тако и упознајеш нове људе. А, ако имаш књигу, тада сигурно никад ниси сам. Читање је лек за све.
Причали сте и да сте у једном тренутку након несреће мрзели оне који имају обе руке. Како се човек лечи од тог осећања да „мрзи” живот?
– Добрим психијатром (смех). Ако те боли нога или ако ти треба операција идеш код хирурга, па ваљда ако ти није океј нешто у души и у глави онда идеш код психијатра. Зар не? То би требало да буде нормално у овом свету, иако није. Лечиш се тако што радиш на себи да би био задовољан собом. Мени је саобраћајна незгода донела много лошег, али више тога доброг. Ја сам открила неке људе и неке послове које могу да радим, а да буду друштвено корисни, да буду много бољи, да ме чине изузетно срећном. Нисам уопште знала да то могу да радим. Само је поента да у свему нађеш добро. Када нађеш добро онда си победио и себе, и смрт, а и живот, богами.
После несреће много мање се стресирам, мање се нервирам. И врло сам срећна кад се пробудим у свом кревету, гледам кроз свој прозор и сама идем у тоалет. То је најважнија ствар. Све остало је гратис
Како је Деа Ђурђевић данас?
– Одлично! Идем на терапије и даље, наравно. Вратила сам се у пуном јеку на терапије, које укључују и терапије и тренинг и вежбе. Наравно, пијем лекове. Али све је то маргинално, јер сам изузетно срећна.
Владимир Бијелић
