INTERVJU
VODITELJKA DEA ĐURĐEVIĆ O SVOJIM LIČNIM BORBAMA: „Kada pronađeš dobro pobediš i smrt i život”
Voditeljka Dea Đurđević svojim toplim osmehom ulepšava jutro mnogim gledaocima Pink televizije, koji baš uz nju i njeno „Novo jutro” započinju dan.
Ova harizmatična voditeljka na ružičastu televiziju je došla kao volonterka, a zahvaljujući posvećenosti i velikoj ljubavi prema televizijskom poslu, koja se rodila još na studijama novinarstva, brzo se izdvojila među reporterima, što ju je i opredelilo da do danas ostane jedno od omiljenih TV lica. Jedno njeno jutro, ipak, promenilo joj je život iz korena. Nakon što je preživela strašnu saobraćajnu nesreću, koja se dogodila 7. februara 2019. godine, u kojoj je zadobila teške telesne povrede, Dea je postala sinonim za snagu, hrabrost i volju, kojom danas inspiriše i motiviše. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Dea Đurđević govori o lekcijama koje je iz tog jutra naučila, svojim velikim pobedama, ali i jutarnjem programu po kojem je svi najbolje poznaju.
U jednom intervjuu rekli ste da niste osoba koja se lako budi i razbuđuje. Da li je, ipak, jednostavno i lako da poželite drugima dobro jutro nasmejani?
– Jeste zato što ustanem u pola četiri pa sam ja već dva sata budna do pola šest (smeh). Onda je vrlo jednostavno da se kaže: „Dobro jutro”. Da, u pola četiri mi je u glavi ozbiljna zbrka kada ustanem. Meni treba pola sata da dođem sebi, da popijem kafu, toplu limunadu i obavim sav taj ženski ritual. Onda odlazim na televiziju, pa je posle sve lagano. Evo, punih deset godina radim na Pinku i onda mi kažu da sam se navikla rano da ustajem, ali nikada se ne navikneš da ustaneš u tri ili tri i trideset, ali, Bože moj, dobro je, lepo je. Onda se ranije završava radni dan.
Kako vam u tom vašem buđenju izgleda i jedan veliki grad koji je još uvek pospan?
– Zavisi koje je doba godine. Zimi su potpuno prazne ulice, jer tada baš ustaje onaj ko mora i tada je potpuno prazna „Gazela”. Prazna je kao za vreme korone. Kada stignu proleće i leto taj prelaz mi je najlepši, jer tada, kada krećem na posao, već sviće. E, to je lepo videti - reku i Beograd kada sviće. I nemali broj puta se dešava da se zaustavim na jednom parkingu samo da pogledam pet minuta kako, zapravo, dobro izgleda Beograd s reke. Beograd je fantastičan kada se budi.
Imate tu privilegiju da baš vi razbuđujete gledaoce. Mnogi dan započinju uz prvu kafu i vaš jutarnji program, kroz koji ulazite u domove gledalaca. Da li vas to čini bližom ljudima na ulici, osećate li njihovu neposrednost kada se susretnete?
– Da. I interesantno je da mi na ulici prilaze ljudi i već započinju neku temu pa se ja nekada zapitam da li se poznajemo uopšte. Dešava se da su nešto pročitali u nekom mom intervjuu, pa me onda pitaju o tome. Pogotovo sada, kada radim i sa osobama s invaliditetom, onda mi uglavnom nađu nekoga ko je njihov prijatelj, poznanik, dete s invaliditetom, pa se tu silno ispričamo. Nekad usred razgovora shvatim da se mi i ne poznajemo. Ali, meni se čini da smo uveli tu neposrednost, naravno uz dozvolu Željka i Milice Mitrović, i u jutarnji i u informativne programe. I drago mi je jer mi se čini da bi, ako sam već pet sati u vašoj kući, bilo normalno da se vi osećate kao da me poznajete. Osim toga, okej je da se, ako te nešto zasvrbi, počešeš u programu, to je prirodno i to ne utiče na kvalitet programa. I imam osećaj da sam zbog toga tako i prijemčiva ljudima i da lako sa mnom komuniciraju. Naravno, pričaju oni meni i šta treba da pitam sagovornike i koja mi je frizura bolja (smeh). Sve ja to saslušam, čak neke savete vrlo često i primenim.
Rekli ste u jednoj emisiji da onog trenutka kada ne budete osećali leptiriće u stomaku nećete više raditi ovaj posao. Šta trenutno budi taj adrenalin i ljubav prema poslu?
– Svaki put neka nova sezona. Tokom septembra, kada je Pink obeležavao 30 godina rada, shvatila sam da sam neke stare emisije i pola svojih kolega gledala kada sam bila dete u osnovnoj školi. Nema te razlike kad dugo radite na televiziji vi prosto kao da ste ceo život svi tu zajedno i ni ne vidite godine, ne osetite neku razliku, osim iskustva starijih kolega, koji apsolutno pomažu. Nadam se da je tako pomažem svojim mlađim kolegama. Shvatila sam i da smo se mnogo dobro zabavljali sve vreme dok smo radili, a da smo sve vreme svi govorili: „Ako meni još nešto daju ja više ne mogu”, a, u stvari smo svi želeli više da radimo. Tek ovih 30 Pinkovih godina me je povuklo da vidimo šta ćemo i da napravimo i neku konceptualnu promenu u jutarnjem programu. Nadam se i da će biti još nekih promena. Ne bih htela da idem previše unapred, ali konceptualno ćemo sigurno promeniti program, jer ljudi su na to navikli, a i promene su lekovite.
Da li vapite možda i za promenom TV formata, s obzirom na to da ste tokom svih deset godina angažovani u radu na jutarnjem programu?
– Navikla sam na jutarnji program. Nisam navikla da se budim, ali jesam da radim taj kolažni format, da ima svega i da se ja pripremam svaki dan i non-stop i da čitam sve vesti. Mogla bih da se fokusiram na jednu temu, ali da to bude neka vrsta političke ili društveno-odgovorne emisije, ali mi se čini da bi to moralo da ide uporedo s jutarnjim programom (smeh). Ne bih mogla potpuno da odustanem od jutarnjeg programa.
Može se izvući iz naizgled bezizlazne situacije
Danas radite edukaciju o bezbednosti u saobraćaju. Koliko vam je važno što svoje iskustvo možete da prenesete na druge?
– Izuzetno. Pogotovo kad razgovaram sa mladim ljudima, jer ja njima pokazujem fotografije i iz bolnice i sa lica mesta, ali i kako sam sad. Da im objasnim šta znači saobraćajna nezgoda, ali i da možeš da se izvučeš iz naizgled bezizlazne situacije. A, pored toga, bavim se i osobama sa invaliditetom. Prošle godine smo obišli 30 gradova, razgovarali sa svim osobama sa invaliditetom i spona smo između osoba sa invaliditetom i sistema odlučivanja, da bi lakše mogli da ostvare svoja prava. I meni je pomoglo to iskustvo sa njima. Razumemo se. Mi kao osobe sa invaliditetom polako dolazimo u društvo na mesto koje nam pripada, a to je jednako mesto.
U jednoj emisiji rekli ste da ste shatili da čovek nije rođen da bude sam nakon što vam je samo jedna žena prišla i razgovarala sa vama u trenutku kada vam se saobraćajna nesreća dogodila. Koliko vas je to osvestilo dalje za život?
– Mnogo me osvestilo za život da ljudima govorim ono što mislim, ali da to ne bude neotesano i bezobrazno i da ne budem beskrupulozna, nego prosto da govorim neke stvari koje se podrazumevaju. Ako nekog voliš onda treba da mu kažeš da ga voliš svaki dan. Ako ti neko mnogo znači, treba da mu to kažeš u jednoj reči, jer to je možda nešto što možda nikad više nećeš moći da izgovoriš, jer niko nema tapiju na zdravlje. Prosto, svi smo mi različiti po godini rođenja, ali definitivno smo jednaki po tome što nikad ne znamo kada je kraj.
Ja bih volela da svi ljudi znaju koliko mi znače. Ne „za svaki slučaj”, nego zbog toga što su to zaslužili. Ništa se u životu ne podrazumeva
Šta biste rekli onima koji misle da su stvarno sami na ovom svetu?
– Nikad niko nije sam na ovom svetu. Uvek možeš da se setiš nekog ako ti je bio tu i bez obzira što više nije da osetiš neko prisustvo i uvek treba da upoznaješ nove ljude. Ja sam neko ko je svoje najbolje prijatelje upoznao ne u osnovnoj školi nego u kasnijim godinama. Naravno, imam ja prijatelje iz osnovne i srednje škole, ali svoje najbliže i najbolje prijatelje stekla sam u poznijim godinama. Mislim da se ljudi upoznaju dokle god su živi. Kao što i učiš nešto novo, tako i upoznaješ nove ljude. A, ako imaš knjigu, tada sigurno nikad nisi sam. Čitanje je lek za sve.
Pričali ste i da ste u jednom trenutku nakon nesreće mrzeli one koji imaju obe ruke. Kako se čovek leči od tog osećanja da „mrzi” život?
– Dobrim psihijatrom (smeh). Ako te boli noga ili ako ti treba operacija ideš kod hirurga, pa valjda ako ti nije okej nešto u duši i u glavi onda ideš kod psihijatra. Zar ne? To bi trebalo da bude normalno u ovom svetu, iako nije. Lečiš se tako što radiš na sebi da bi bio zadovoljan sobom. Meni je saobraćajna nezgoda donela mnogo lošeg, ali više toga dobrog. Ja sam otkrila neke ljude i neke poslove koje mogu da radim, a da budu društveno korisni, da budu mnogo bolji, da me čine izuzetno srećnom. Nisam uopšte znala da to mogu da radim. Samo je poenta da u svemu nađeš dobro. Kada nađeš dobro onda si pobedio i sebe, i smrt, a i život, bogami.
Posle nesreće mnogo manje se stresiram, manje se nerviram. I vrlo sam srećna kad se probudim u svom krevetu, gledam kroz svoj prozor i sama idem u toalet. To je najvažnija stvar. Sve ostalo je gratis
Kako je Dea Đurđević danas?
– Odlično! Idem na terapije i dalje, naravno. Vratila sam se u punom jeku na terapije, koje uključuju i terapije i trening i vežbe. Naravno, pijem lekove. Ali sve je to marginalno, jer sam izuzetno srećna.
Vladimir Bijelić