БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: АЛИБУНАР (3) Дрво изникло међ шинама којима возови више не јуре ка Самошу
Из центра Алибунара настављам ка једном од бунара у месту које је добило име управо по тим бунарима.
У Улици Вука Караџића затичем сцену каква се до пре 20-30 година виђала у већини војвођанских села: краве се враћају саме са испаше и проналазе пут до својих кућа. У једној газдашкој румунској кући у овој улици, својих шест крава дочекује газдарица. Једна од крава мазно чеше врат о свеже окречено стабло пред кућом. Сцена “Војводине старе” о којој су певали и говорили Вељко Петровић и Драшко Ређеп. Улоге су другачије од времена када је 1911. Вељко Петровић написао песму “Војводино стара, зар ти немаш стида”, али многи мотиви су и данас присутни.
На чесми при крају Улице Вука Караџића стоји натпис на српском и румунском “Чувајмо чистоћу!”. Људи стоје у реду да наточе воду. Поред чесме једна од многих напуштених кућа у месту. На овој поред натписа “Кућа на продају” стоји телефон који почиње са бројем +383 што је позивни за Косово.
Иако има пуно праисторијских и античких налазишта, не зна се поуздано тачно време настанка Алибунара. Пошто нису вршена стручна археолошка истраживања, глинене посуде и стари антички новац проналажени су случајно, приликом орања или зидања кућа. На основу тако пронађеног материјала претпоставља се да се као насеље Алибунар формирао још у периоду млађег бронзаног доба, јер су у делу званом Велики дол још 1894. пронађени многи кућни предмети од бронзе и глине. У алибунарском атару је 1861. ископано пет глинених урни, у којима су се налазиле полусагореле људске кости и клупчад риђе косе, што указује да су прастари становници Алибунара на том месту кремирали своје мртве.
Алијина вода постала Алијин бунар
По предању, пре Турака, насеље се звало Крстурница, највероватније због раскршћа путева. Као важно стратегијско место било је коришћено од сеобе народа до данас. И сам султан Мустафа Други боравио је у Алибунару 1695. одакле је послао своје паше да му реорганизују војску за нове подухвате.
Ако је веровати предањима, Алибунар је добио име по Али-паши, који је у Алибунару имао марву, па му је требао и бунар. У Крушевском поменику из 15. века насеље се помиње као Алијина вода, што сведочи о постајању и Алијиног бунара.
Видљиви трагови остали су и из периода Римљана. Приликом сеобе народа према Дакији, а ради одбране, подизани су одбрамбени шанчеви, од којих се један налази између Алибунара и Локава. Из римског периода највише има сачуваног новца и нешто грчких и римских медаљона. Године 1848. нађен је и један златник из времена цара Хонорија, а 1885. приликом копања основе за данашњу Румунску цркву, пронађен је новац на коме је писало Вибиус Трибонианус Галлус, што је име римског цара који је владао између 251. и 253. године нове ере. Такође, пронађен је и Римски новац с амблемом града, који представља вучицу која доји близанце - Ромула и Рема. Претпоставља се да је, као организовано насеље, Алибунар настао 1459. у време Матеје Корвин, угарског краља, када је српски живаљ бежао из Србије и настанио се око Паланке, Вршца и Ковина.
До 1768. а на основу Леополдских привилегија, постојала је извесна самоуправа у Алибунару. Местом је управљао кнез, а унутрашњу службу вршили су и ред одржавали хусари и пандури. Прва значајнија индустријска простројења основана су 1773. - била је то фабрика за производњу шалитре. Њоме је до 1808. управљала Немачко-банатска регимента, да би од те године постала деоничарско друштво.
Након обиласка неколико бунара у месту, одлазим на брег изнад места на којем се налази Румунско православно гробље. Поглед са гробља је импресиван. Са једне стране види се Алибунар, његове цркве, куће и парк у центру. Ту је кроз тунел од растиња сакрило стрмо степениште којим пешаци из центра Алибунара могу да се попну до гробља и избегну тако заобилазни, даљи пут који је једини ако сте на два или четири точка.
На ивици брега налази се Алибунарска кула, објекат са којег се види цело место. Кула је зарасла у коров и потпуно запуштена а уз мало труда и улагања могла би да послужи као лепо уређен видиковац.
Пре него што сам ухватио последњи воз за Београд који из Вршца полази у 20.17 а у Алибунару је у 20.50 обишао сам стару зграду Железничке станице која се налази близу гробља и више није у функцији. Од 1978. није у употреби више ни крак пруге који је из Алибунара водио као Самошу одакле са рачвао северно ка Боки и јужно према Падини и Ковачици.
Станице у Падини, Самошу и Јарковцу напуштене су, а пруга је демонтирана. Временом, станице у Падини и Самошу срушиле су се и остали су само тешко препознатљиви трагови станичних зграда. На старој Железничкој станици на Брегу у Алибунару у сред пруге, међ шинама - изникло је дрво.
На основу пронађеног материјала претпоставља се да се као насеље Алибунар формирао још у периоду млађег бронзаног доба, јер су у делу званом Велики дол још 1894. пронађени многи кућни предмети од бронзе и глине
Приликом друге посете Алибунару после које сам продужио ка селима Локве, Јаношик и Јерменовци, обишао сам и српску и румунску цркву у селу које су биле закључане када сам први пут дошао у место.
Сада је била недеља око 11.30 и Српска православна црква је била откључана. Богослужење је већ било завршено али је ваздух унутар храма испуњавао слатки мирис тамјана. Свештеника више није било. Одлазим у суседну Румунску православну црку која је такође откључана, служба је и овде очигледно готова али чујем два човека како на румунском разговарају на кору.
Када су ме видели, сишли су и љубазно ми дали све информације које су ми биле потребне. Кажу како је данас служба ванредно била јако рано, већ у 7.00 ујутро јер је свештеник заједно са румунским свештеницима из других места у Банату морао у Ковин где су имали сусрет са епископом који је дошао из Румуније.
Роберт Чобан
