ЗНАТЕ ЛИ ЗА ЈАДАЦ? Ова игра уствари није игра ВЕЋ МАГИЈСКИ ОБРЕД Ево КАКО ЈЕ СТИГАО ДО НАС

 Ово ломљење кости, међутим, није никаква игра, већ магијски обред призивања среће, а био је популаран још у старој ери.

 Временом је достигао толику популарност да су одломљене делове кости поједини носили око врата као амајлије. Упоредо, почињу и да се праве од племенитих метала и продају по златарама као накит. Где се и како појавио овај интересантан обичај?

Према древним етрурским веровањима, кокошјим костима су приписиване изванредне моћи, па су обавезно коришћене у ритуалима и прорицањима. Колико је познато, управо су Етрурци први водили „борбу“ за јадац, при чему је освојени део кости чуван јер обезбеђује срећу. Ако би кост освојило млађе лице, сакрило би је негде унутар куће, а прва особа супротног пола, која би је пронашла, наводно би представљала будућег брачног друга. Такође, остатке оваквих костију после оброка никада нису спаљивали јер су веровали да ће им то проузроковати костобољу.

Јадац је имао сличну улогу и у старом Риму. Доносио је срећу, али је коришћен и у разноврсним обредима. Познато је да су кости живине и птица користили у прорицању судбине. Насумице би их побацали по земљи, а из њиховог положаја видовњаци су читали будућност.

Јадац је, познато вам је, назив за специфичну пилећу кост, односно виличну кост или „вилицу“ која се налази између груди и врата пилета. Ова кост је у облику слова „Y“ и традиционално се користи у игри када две особе повуку супротне крајеве кости док се зажеле жеља. Особа којој остане већи део кости обично се сматра оном чија ће се жеља испунити.

Овај обичај је познат у различитим културама и на енглеском се назива „wishbone“, што значи "кост жеља".

Сличан обичај задржао се и до данашњих дана широм света. У САД је 1999. године једна Американац дошао на занимљиву идеју. Будући да је јадац и тамо стекао огромну популарност, решио је да почне да их производи од пластике. Тако су приликом заједничких обеда сви присутни имали прилику да ломе јадац уместо уобичајених двоје гостију.

При оброцима који обухватају пернату живину, поготово пилетину, у нашим старим домаћинствима борба за јадац представља посебно задовољство. Користи се у различите забавне сврхе, а првенствено за дуел у циљу испуњења жеље или неке врсте опкладе. Често се на рачун овог обичаја збијају шале, како је штета да код пилета постоји само један јадац, јер може да се користи само за такмичење између две особе. Свако од двоје изабраних такмичара треба да вуче свој крај кости и притом замисли жељу. У чијој руци заврши већи комад преломљене кости, добиће шансу за остварење жеље.

Ако један од такмичара заборави да каже „Знам за јадац“ када противник покуша нешто да му стави у руку, то уједно значи победу ривала, који мора на неки начин бити награђен. Из оваквих дуела израз „Знам за јадац“ укоренио се у народу као термин који се користи када знате да неко покушава да вас превари.