„ПОСЛЕ ОЧЕВЕ СМРТИ ПЛАКАЛА САМ ГОДИНУ ДАНА” Глумица Мирјана Карановић за „Дневник” отворила душу: „Познато ми је осећање потпуне изгубљености”

Филм је смештен у данашњицу и прати успешну пословну жену Мару, коју на почетку затичемо на сахрани свог сина, скрхану због његове преране смрти. Након што се емотивно отуђи, одбијајући да комуницира с породицом и пријатељима, изненада упознаје младића Милана, иначе блиског пријатеља њеног покојног сина и у односу са њим проналази утеху. 

Осим што у филму тумачи главну јунакињу Мару, цењена глумица потписује и режију, а заједно са Мајом Пелевић и Огњеном Свиличићем написала је и сценарио уз сарадњу са Срђаном Кољевићем. Инспирацију за сам сценарио пронашла је у позоришном комаду „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали”, иако је у овој причи отишла у неке друге теме којима је покушала да дочара живот и стање једне емотивно утучене жене. 

Од представе до заокруженог сценарија прошло је доста година, а Мирјана Карановић у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин открива на који начин је градила своју нову причу, након што је првим редитељским пројектом „Добра жена” била овенчана бројним домаћим и интернационалним признањима и наградама. 

– Веома дуго сам радила на сценарију. Било је много верзија и начина на који сам желела да испричам ту причу. То је трајало скоро четири године. Склопиш једну верзију, па онда размишљаш о томе, па даш људима да читају. Прво сам радила са једном сценаристкињом, па сам одустала, па радила са другим, а онда опет одустала. Дуго је требало да дођемо до сценарија којим су сви задовољни и на основу којег сам добила новац за снимање на европским фондовима. Они су веома строги, добила сам доста примедби, па смо све то морали да исправљамо, да пишемо поново. То је био један дуг процес, поготово због тога што је и прича врло интимна – прича за наш лист Мирјана Карановић.

Зашто вам је било важно да Мара у филму крене из позиције екстремно рањене жене, а онда се у њој буди једна потпуно другачија жена? 

– Мене та рањивост изузетно занима. За мене ситуација у којој се она нашла има велики драматуршки потенцијал. Она је неко ко живи свој живот са уверењем да је сигурна, заштићена, а онда се покаже да иза ћошка увек може да те сачека неко изненађење и да увек постоји могућност да мораш да донесеш неке одлуке које најрадије не би доносио. Ја сам њу ставила у ситуацију великог губитка, који је показао да она није знала колико у њој има снаге за даље. И сама сам се често налазила у таквим ситуацијама и познато ми је то осећање потпуне изгубљености и немогућности да то било коме кажеш. И зато у филму сви људи који су њој блиски заправо од ње очекују нешто. Очекују одређени начин понашања - на послу очекују да она остаје код куће, да седи и пати, а породица очекује да она долази код њих и плаче им на рамену. А она ништа од свега тога не може, зато што се, као и све јаке особе, највише боји да ће се распасти и да се више никада неће саставити. И зато се чврсто држи. Она се након сусрета са тим младићем, којег заправо не познаје и који је нека веза са њеним сином, пусти у један однос у који се вероватно никада не би пустила да је све у реду у животу. Зато мислим да она није женски предатор који тражи утеху. То није никаква утеха коју она тражи у млађем мушкарцу, већ неко разумевање. Она је особа која је схватила своју рањивост. Он њој каже: „Мислио сам да сте строги, а нисте”. И она тада схвати да он њу види на начин на који нико други из њене околине у том тренутку је не види и зато је он на неки начин њен водич кроз тај део њеног живота - да она заплаче. 

На крају постоји та сцена у којој се Мара отвори и почне да плаче. И то је нешто што ми је такође познато, јер ја имам неку врсту одложеног туговања. Не могу одмах. Када ми је отац умро ја сам неколико месеци била као залеђена и онда, када сам почела да плачем, нисам престајала годину дана. Разговарала сам са својим оцем, јер сам знала да са њим нисам разговарала оно што је требало. 

Може ли „Мајка Мара” да нам буде водич да изађемо из оквира које нам друштво стално намеће, јер се, рекло би се, и то може прочитати као једна од порука? 

– Да, то је нешто што ја осећам у своме животу - да сам променила своје животне визуре, да сам променила начин на који посматрам свој живот, да сам се изборила са многим препрекама и да сам схватила да је оно што је кључ за један богат живот - да закорачите у непознато. Или да закорачите тамо где до сада нисте. Да нешто учините по први пут, да урадите нешто против себе. На пример, ја сам се јако бојала висине и рекла сам да ћу да се борим са тим. И то сам и учинила. Када сте млади ви стално закорачујете у непознати простор, јер се водите тиме шта имате да изгубите - ништа! Освајате свет, живот око себе, градите нешто, остављате, па почнете нешто друго да градите, не жалите, везујете се, раскидате... 

С годинама ми постајемо конзервативни. Бојимо се да изгубимо нешто што смо стекли. Не мислим само материјално, него генерално, у неком статусу на пример. Али, заправо, мислим да када нешто оставимо или почнемо из почетка ми добијемо нову енергију. 

Веома добро се осећам што сам у овом редитељском послу почетник. За мене је то јако узбудљиво, у многим стварима у животу нисам почетник, али ово су сада неке нове ствари за мене и тако ћу у животу и даље да идем

Одувек сте тумачили јаке жене. Како сте их доживљавали у каријери и како сте се носили са њима? 

– Волим јаке жене, јаке људе, али не суперхероје и митске личности, већ људе који када падну устану. То, на пример, раде деца. Она стално уче нешто, падају па устају. Плачу, устану, па потрче даље. То је кључ. Пусти себе да паднеш. Нек ти израсте нека краста, отпашће, ако и остане ожиљак - па шта, није важно. Мислим да су јаки људи који могу да се изборе са тиме. Мени се то дешава. Има дана када мислим да сам најслабије биће на свету, али то траје то вече пред спавање, а онда се сутрадан пробудим добро расположена. То треба вежбати. Не треба вежбати само мишиће. Мораш да вежбаш и ту неку упорност или независност. Да пробају да вежбају. Ево, ових дана многи људи код нас вежбају слободу и мислим да је то добро. Билдују неке мишиће у глави. 

Од „Петријиног венца” до данас ушли сте у ципеле многих карактера. У којем сте се највише пронашли? 

– Не могу сада прецизно да одговорим на то питање. Оно што сам увек радила у својим улогама је да сам их некако правила од себе. Од делова себе. Ову улогу би потпуно другачије одиграла нека друга глумица, иако би то био тај лик који је написан, зато је могуће да гледамо стотинама година неког Хамлета, јер увек неки глумац нешто ново донесе. Ја сам својим ликовима увек давала ту неку моју женску супротност, а то значи да сам истовремено веома патријархално васпитана у једном друштву у којем се поштују ауторитети, у коме је јако важно бити поштен, вредан, радан, а с друге стране имам ту неку своју бунтовну страну, коју сам сачувала још од тинејџерских дана. Схватила сам да ти контрасти у мени јесу нешто што чине моју енергију, као нека струја - плус, минус. Увек сам се трудила да моји ликови имају што више тих слојева, разних контрастних особина. Људи и иначе јесу такви и онда, када их посматрате, проучавате, они вас изненаде, добро или лоше. Људски живот је једна непознаница и зато волим да својим ликовима дајем оно што је људско. 

Сада, када сам дошла до тога да могу да пишем неке своје приче и да са неким људима, који ми у томе помажу, могу и да их екранизујем, осећам одређену врсту поноса и моћи у себи коју нисам имала као млада. И због тога сам захвална и срећна у овим мојим годинама, иако сам као млада мислила да је имати више од 60 година тотална катастрофа (смех), а није

Не постоји лик који бих посебно издвојила, а можда постоји неколико оних за које бих могла да кажем да није било неопходно да их урадим. Прихватила сам да их радим само из неке знатижеље. Мислим да глумац треба све да покуша, да проба, па да види шта и како. 

Владимир Бијелић