СКРИВЕНЕ ТАЈНЕ ЗАНАТА Како посао казанџија опстаје у модерном добу

Aлат је згуснуто послаган све на свом месту као у зубарској ординацији. Oдатле излазе, уметнички обрађене бакарне лепотице, лепо обликоване, витке и пуније, мање и веће, црвенкастог сјаја који вуче на нешто племенито.

У овој радионици истичу, да би направио квалитетан казан, мајстор мора уз подразмевани таленат, да познаје и тајне ковачког, лимарског, браварског, токарског, моделарског и заваривачког заната.

Наш саговорник Ненад Љ. Попарић испекао је занат од свог деде , али се ишколовао као једини у разреду баш за ту област у Новом Саду. Још мало па ће бити двадест година од како је отишао у пензију, а посао је преузео да води његов син Игор.

„Деда је радио до 1974, ја сам наставио до 2008. када сам са 40 година радног стажа отишао у  пензију, а син Игор потом је наставио породичну традицију казанџијског заната и проширио делатност и на производњу пића - дестилерију. Још док је деда мој водио ову радионицу на другом месту, имао је више алата, поред ручне и нешто машинске обраде, него друге казнаџије. Иначе, материјал је исти и онда и сада, главни је бакар, који је сада мало чистији, односно нији рециклирани као онај за олуке, а онда и гвожђе. Сада има нових материјала, рецимо сада смо са жељеза прешли на прохром, као на пример код браварије“, каже наш саговорник.

Додаје да њихови казани трају макар 25 година.

„То знатно зависи од одржавања. Производимо разне врсте казана, разликују се највише по литражи, али чести су периоди када доминирају они око 100 литара, али и они дупло већи. Такве три можемо у стандардном ритму да произведемо за око месец дана. Сада, овим дестилеријама које су у експанзији су и они од 350 литара мало“, каже Ненад Љ. Попарић.

Каже да раде сам син и он, а да је проблем је наћи заинтересованог и посвећеног мајстора.

„Имали смо случај да смо примили младића који је завршио браварски занат и дошао је на обуку, имао је стечено знање из школе на нивоу нуле, а после три месеца су тражили за њега сертификат за казанџију. Био је потпуно незаинтересован да нешто научи и без икакве стручне знатижеље. Ја сам, као и мој наследник Игор, стално нешто запиткивао у вези с послом и упијао тајне заната. Очито, имамо проблем око школовања за  старе занате“, закључује Попарић.

Игор наводи да су доста казана извезли у Америку, најчешће нашим људима који их наручују за ранчеве у околини Њујорка као и у Арканзас, Португалију, у регион... Највећи казан од чак 750 литара, отишао је за Тексас.

Посла има, а и дестилерије раде пуном паром. Производе се и бакрани судови за  домаћинства и угоститељство. Није лако, има и високих температура, али производи се нешто на чега творац може да буде поносан.

Ови људи су се очито пронашли у свом послу и то кроз генерације, што је у овим брзим временима равно подвигу.

 М. Вујачић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.