ПАДНЕМ СТО ПУТА, АЛИ УСТАНЕМ СТО ПРВИ ПУТ, НАУЧИО САМ ДА НИКАДА НЕ ОДУСТАНЕМ Никша Спорин и Милош Кесић ЧУВАЈУ СКЕЈТБОРДИНГ у Зрењанину, ово је њихова порука

 На Тргу др Зорана Ђинђића је остала буквално једна справа, у веома лошем стању, а наследника некада чувених скејтера ни на видику, иако је вожња скејтборда данас у свету све популарнија, толико да је постала и олимпијски спорт.
Никша Спорин један је од ретких, ако не и једини преостали скејтер у Зрењанину. Повремено му се придружи и Милош Кесић, када му то дозволе обавезе и када дође из Београда. Никша и Милош одлучили су да покушају да оживе не само ову алтернативну сцену у граду већ и градски трг који заслужује много више него да буде пут до банке или кинеске радње. Њима је, како кажу, скејт донео у животу много доброг, па би волели да своје знање и вештину пренесу млађима, баш како су и њима старији пренели.
- На тргу је некада било скејтера и ролераша, али било је и људи који су то гледали, знали доста о скејту, знали трикове или желели да науче. Данас трг служи као пут од тачке до тачке, и то само преподне. Поподне и увече је скоро празан - почиње причу Милош Кесић.    
Милош је на скејтборд први пут стао са седам година, али тек са четрнаест је почео озбиљно да га вози.
- Од тренутка када сам стао на скејт до данас нисам сишао са њега. За мене, али и за остале скејтере, то није спорт, то је стил живота. Нама није важно ни ко је одакле, ни колико година има, ни како изгледа, чиме се бави, колико има пара, важно је да има скејт и целе патике. Битно и је да возимо и да се дружимо. Нажалост, све нас је мање у Србији, али и у Зрењанину. У целој Србији постоји један скејт шоп. У свету је другачије. Тамо су скејт паркови лепо уређени. Не треба да су велики, само да су са добрим, забавним справама, и да су на месту где ће људи да их виде. Јер, нема вожње без других људи. Не могу сам да возим, морам да добијем енергију од других људи - прича Милош Кесић.
На зрењанинском тргу је од некадашњег малог скејт парка остала једна справа, и то у лошем стању.
- Те справе су правили сами скејтери и ролераши. Главни је био Апу, он сада живи у Немачкој. Сакупљали су паре, куповали делове по отпаду, варили их, сналазили су се и правили справе за вожњу - наставља Милош, који је једно време и сам правио даске за скејтање. - Толико сам то волео, да сам хтео да направим домаћи бренд даски. Нисам успео у томе, али ми је помогло у данашњем послу. Данас правим намештај од пуног дрвета, а у неком комаду заврши и даска за скејтање - смеје се наш саговорник.
Милош данас са екипом скејтборд вози у Београду. Даска му је и основни вид превоза.

- Мени је скејт донео пуно тога лепог у животу. Најважније, научио ме је да никада не одустанем. Паднем сто пута, али устанем сто први пут. Научио ме је да свако може све, можда нисам талентован као неко други, али битно је не одустајати и бити упоран. Научио сам где су ми границе. Волео бих да то пренесем млађима – објашњава Милош. 
Никша се слаже са њим. Скејт вози од пре пет година.
- Мама ми је купила скејт кад сам имао седам година и тада ме то уопште није занимало. А онда сам у Новом Саду видео једног скејтера, сада ми је то пријатељ, и помислио - то је могуће на скејту, желим и ја то да радим. И ето, радим - прича Никша.  
Када вози на тргу, Никши прилазе млади. Он им покаже основне ствари, али потребно је много више.
- Волели бисмо да у години када Зрењанин буде Национална престоница културе понудимо и један вид културе какав је вожња скејтом. Покушаћемо да пронађемо начин да додамо још коју справу на овај трг, јер је он идеалан за скејтање, има степениште, препреке... Верујемо да би скејтери били занимљиви. Спремни смо да организујемо и мали перформанс, да окупимо најбоље скејтере, јер то је свуда занимљиво. Људи мисле да је скејтање опасно, а ми кажемо да има много опаснијих ствари и да се преко скејта постепено и паметно суочава са опасношћу. Волели бисмо да наша идеја буде прихваћена и волели бисмо да Зрењанин поново буде на мапи светских скејтера и ролераша, јер је на тој мапи већ био - поручују зрењанински скејтери Милош Кесић и Никша Спорин.
Жељко Балабан