ДНЕВНИК У СПЕЦИЈАЛНОМ РЕЗЕРВАТУ ПРИРОДЕ СЛАНО КОПОВО Суша направила велике проблеме; У плесу сивих ждралова ипак ћемо уживати у новембру
Слано језеро североисточно од Новог Бечеја познатије као Слано Копово, једно је од ретких сланих акваторија, које је до данас очувано у комплексу водоплавних терена најнижег дела Панонског басена – Потисја.
Када смо чули да имамо „морски” амбијент у комшилику, који притом ужива заштиту специјалног резервата природе од 2001. године, репортери „Дневника” упустили су се у авантуру ка једној од последњих очуваних бара на слатинама у Србији, у оквиру серијала о заштићеним природним добрима.
Управитељи овим заштићеним подручјем су чланови Ловачког удружења „Нови Бечеј”, који су нас спровели дуж све три заштићене зоне резервата. Оно што нам одмах запада у око јесте златна боја природе која указује на недостатак воде, а како је за „Дневник” објаснио стручни сарадник – биолог Дарко Лазаревић, велики проблем резервата предстваља управо суша.
– Паралелно са Сланим Коповом, са његове источне стране, простире се ужа депресија Мало, односно Пошташ копово. Оно је обрасло барском вегетацијом и припада слатководном типу бара који уз то нема сталну воду. Нажалост последњих неколико година је оно потпуно исушено. Слано Копово се храни водом из атмосферских талога, површинским притицањем воде и подземним водама. Обзиром да језеро нема отоку, воду губи испаравањем које је посебно изражено у овом веку – прича Лазаревић.
Мир и тишину природе ремете на моменте зујања инсеката који су, чини се, у овим летњим месецима једини становници овог подручја. Живе душе нема, а птице које обитавају овде могли смо видети само на паноима или спорадично, како им главе вире испод травнатих заклона. Земља пуца под нашим корацима, а када мало боље осмотримо околину, као да смо загазили на тло Африке... Дарко нам каже да је за посете овом резервату најбољи период новембар.
– На овом локалитету је констатован дупло већи садржај соли, хлорида и сулфата, него што је то уобичајено за љуте солончаке у Војводини. Просечна дубина језера је око 70 цм, али она стално варира у зависности од водног биланса. У већем делу језера, дубина воде је око 20 цм. Услед летњих месеци се вода из Сланог копова у потпуноси повуче, а цело дно буде прекривено слојем соли дебљине и до неколико центиметара – казао је наш саговорник.
Када су видели да се ждралови групишу уз остале врсте птица, интерном одлуком Управног одбора ловачког удружења, лов је забрањен у оквиру целог резервата
И заиста, на лицу места, док смо ходали дном језера без воде, наталожена со даје овом пределу у потпуности печат и изглед полупустиње.
Резерват се иначе простире на 976 хектара, и спада у прву категорију заштите, односно вреднује се као природно добро од изузетног националног и међународног значаја.
– До данас је забележено око 220 врста птица које посете ово станиште током сеобе, или пак остају да се гнезде. Зато је оно препознато и као ИБА подручје. Раније је заштитни знак резервата била плавокљуна патка, а данас је то сиви ждрал, који овде долази са великим бројем гусака и патака на свом путу сеобе. Па тако имамо и фестивал ждралова у новембру. Претходни биолог је пре десетак година забележио око 17.000 јединки те врсте птице и тај број негде је до данас очуван. Оно што је битно истаћи
јесте чињеница да су ловци у границама резервата организовали ловне туре највише на патке и гуске, међутим, када су видели да се ждралови групишу уз остале врсте птица, интерном одлуком Управног одбора ловачког удружења, лов је забрањен у оквиру целог резервата– истиче стручни сарадник, додавши да се штеточине око резервата и даље одстрељују.
Према његовим речима, свака година је све сушнија и догађа се да некада редовних становника Сланог Копова барских корњача, данас више нема.
-Некада смо били познати и као подручје под текуницом, међутим ја сам овде пету годину и још ниједну нисам имао прилике да уочим. Генерално, забележено је 20 врста сисара, а међу њима су зец, срнећа дивљач, дивље свиње, пољски миш, волухарице.... – наводи Лазаревић.
Што се тиче биљних врста, ендеми су цаклењача и јурчица. То су халофите биљке које воле со, па је и сам њихов изглед прилагођен опстанку у суровим условима. Оне се не могу у природи нигде наћи осим на Сланом Копову. Ендемичне су и панонски звездан и шварценбергова боквица.
Оринтолошко богатство
Слано Копово представља једно од најважнијих и најособенијих станишта птица у Србији и његова вредност се посебно огледа кроз гнежђење врста које су атипичне за Панонску низију, а карактеристичне за понтско – каспијске слатине и морске обале. Од становника са крилима, присутни су мали и ћубасти гњурац, а у потрази за храном срећу се жута чапља, патка крдза, барски петлован и друге. Присутне су још и букавац, лиска, кукавица, а у зони муљевитих и песковитих обала језера гнезде се галебови, вивак, морски жалар и друге. Ваљало би споменути и свраке, ветрушке, беле плиске, ритске сове, шиљкане, барске шљуке, јаребице, пољске шеве....
А да би се подручје очувало у овом облику, спроводе се и поједине активне мере заштите, попут оне о трајној забрани лова.
– Једна од активних мера заштите је наводњавање, али се и оно мора радити у зависности од животних циклуса одређених врста биљака, како се не би реметило њихово бивствовање на овим просторима. У другој зони заштите се ради испаша, како бисмо на природан начин одржавали травнате терене, а такође радимо зимску прихрану дивљачи. С обзиром на то да су нам у трећој категорији заштите пољопривредници, они не би смели да третирају земљиште хемијским средствима, већ морају да одржавају органску производњу – каже нам Дарко.
Стигли смо и до визиторског центра, са чијег врха се Слано Копово види као на длану. Мада у летњим периодима изгледа као Сахара у јулу, са те висине замислили смо да је новембар, језеро пуно живота, док ждралови играју валцер са другим врстама и знате шта, много је добар овај призор у нашој машти. Тужни што нисмо успели да се брчнемо у дашку морског ужитка, у Нови Сад се враћамо са надом да ћемо у новембарским данима имати прилике да посетимо Фестивал ждралова и дочарамо овај амбијент у сасвим новом светлу, препуном боја и живота.
Ивана Бакмаз
Фото: С. Шушњевић
