DNEVNIK U SPECIJALNOM REZERVATU PRIRODE SLANO KOPOVO Suša napravila velike probleme; U plesu sivih ždralova ipak ćemo uživati u novembru
Slano jezero severoistočno od Novog Bečeja poznatije kao Slano Kopovo, jedno je od retkih slanih akvatorija, koje je do danas očuvano u kompleksu vodoplavnih terena najnižeg dela Panonskog basena – Potisja.
Kada smo čuli da imamo „morski” ambijent u komšiliku, koji pritom uživa zaštitu specijalnog rezervata prirode od 2001. godine, reporteri „Dnevnika” upustili su se u avanturu ka jednoj od poslednjih očuvanih bara na slatinama u Srbiji, u okviru serijala o zaštićenim prirodnim dobrima.
Upravitelji ovim zaštićenim područjem su članovi Lovačkog udruženja „Novi Bečej”, koji su nas sproveli duž sve tri zaštićene zone rezervata. Ono što nam odmah zapada u oko jeste zlatna boja prirode koja ukazuje na nedostatak vode, a kako je za „Dnevnik” objasnio stručni saradnik – biolog Darko Lazarević, veliki problem rezervata predstvalja upravo suša.
– Paralelno sa Slanim Kopovom, sa njegove istočne strane, prostire se uža depresija Malo, odnosno Poštaš kopovo. Ono je obraslo barskom vegetacijom i pripada slatkovodnom tipu bara koji uz to nema stalnu vodu. Nažalost poslednjih nekoliko godina je ono potpuno isušeno. Slano Kopovo se hrani vodom iz atmosferskih taloga, površinskim priticanjem vode i podzemnim vodama. Obzirom da jezero nema otoku, vodu gubi isparavanjem koje je posebno izraženo u ovom veku – priča Lazarević.
Mir i tišinu prirode remete na momente zujanja insekata koji su, čini se, u ovim letnjim mesecima jedini stanovnici ovog područja. Žive duše nema, a ptice koje obitavaju ovde mogli smo videti samo na panoima ili sporadično, kako im glave vire ispod travnatih zaklona. Zemlja puca pod našim koracima, a kada malo bolje osmotrimo okolinu, kao da smo zagazili na tlo Afrike... Darko nam kaže da je za posete ovom rezervatu najbolji period novembar.
– Na ovom lokalitetu je konstatovan duplo veći sadržaj soli, hlorida i sulfata, nego što je to uobičajeno za ljute solončake u Vojvodini. Prosečna dubina jezera je oko 70 cm, ali ona stalno varira u zavisnosti od vodnog bilansa. U većem delu jezera, dubina vode je oko 20 cm. Usled letnjih meseci se voda iz Slanog kopova u potpunosi povuče, a celo dno bude prekriveno slojem soli debljine i do nekoliko centimetara – kazao je naš sagovornik.
Kada su videli da se ždralovi grupišu uz ostale vrste ptica, internom odlukom Upravnog odbora lovačkog udruženja, lov je zabranjen u okviru celog rezervata
I zaista, na licu mesta, dok smo hodali dnom jezera bez vode, nataložena so daje ovom predelu u potpunosti pečat i izgled polupustinje.
Rezervat se inače prostire na 976 hektara, i spada u prvu kategoriju zaštite, odnosno vrednuje se kao prirodno dobro od izuzetnog nacionalnog i međunarodnog značaja.
– Do danas je zabeleženo oko 220 vrsta ptica koje posete ovo stanište tokom seobe, ili pak ostaju da se gnezde. Zato je ono prepoznato i kao IBA područje. Ranije je zaštitni znak rezervata bila plavokljuna patka, a danas je to sivi ždral, koji ovde dolazi sa velikim brojem gusaka i pataka na svom putu seobe. Pa tako imamo i festival ždralova u novembru. Prethodni biolog je pre desetak godina zabeležio oko 17.000 jedinki te vrste ptice i taj broj negde je do danas očuvan. Ono što je bitno istaći
jeste činjenica da su lovci u granicama rezervata organizovali lovne ture najviše na patke i guske, međutim, kada su videli da se ždralovi grupišu uz ostale vrste ptica, internom odlukom Upravnog odbora lovačkog udruženja, lov je zabranjen u okviru celog rezervata– ističe stručni saradnik, dodavši da se štetočine oko rezervata i dalje odstreljuju.
Prema njegovim rečima, svaka godina je sve sušnija i događa se da nekada redovnih stanovnika Slanog Kopova barskih kornjača, danas više nema.
-Nekada smo bili poznati i kao područje pod tekunicom, međutim ja sam ovde petu godinu i još nijednu nisam imao prilike da uočim. Generalno, zabeleženo je 20 vrsta sisara, a među njima su zec, srneća divljač, divlje svinje, poljski miš, voluharice.... – navodi Lazarević.
Što se tiče biljnih vrsta, endemi su caklenjača i jurčica. To su halofite biljke koje vole so, pa je i sam njihov izgled prilagođen opstanku u surovim uslovima. One se ne mogu u prirodi nigde naći osim na Slanom Kopovu. Endemične su i panonski zvezdan i švarcenbergova bokvica.
Orintološko bogatstvo
Slano Kopovo predstavlja jedno od najvažnijih i najosobenijih staništa ptica u Srbiji i njegova vrednost se posebno ogleda kroz gnežđenje vrsta koje su atipične za Panonsku niziju, a karakteristične za pontsko – kaspijske slatine i morske obale. Od stanovnika sa krilima, prisutni su mali i ćubasti gnjurac, a u potrazi za hranom sreću se žuta čaplja, patka krdza, barski petlovan i druge. Prisutne su još i bukavac, liska, kukavica, a u zoni muljevitih i peskovitih obala jezera gnezde se galebovi, vivak, morski žalar i druge. Valjalo bi spomenuti i svrake, vetruške, bele pliske, ritske sove, šiljkane, barske šljuke, jarebice, poljske ševe....
A da bi se područje očuvalo u ovom obliku, sprovode se i pojedine aktivne mere zaštite, poput one o trajnoj zabrani lova.
– Jedna od aktivnih mera zaštite je navodnjavanje, ali se i ono mora raditi u zavisnosti od životnih ciklusa određenih vrsta biljaka, kako se ne bi remetilo njihovo bivstvovanje na ovim prostorima. U drugoj zoni zaštite se radi ispaša, kako bismo na prirodan način održavali travnate terene, a takođe radimo zimsku prihranu divljači. S obzirom na to da su nam u trećoj kategoriji zaštite poljoprivrednici, oni ne bi smeli da tretiraju zemljište hemijskim sredstvima, već moraju da održavaju organsku proizvodnju – kaže nam Darko.
Stigli smo i do vizitorskog centra, sa čijeg vrha se Slano Kopovo vidi kao na dlanu. Mada u letnjim periodima izgleda kao Sahara u julu, sa te visine zamislili smo da je novembar, jezero puno života, dok ždralovi igraju valcer sa drugim vrstama i znate šta, mnogo je dobar ovaj prizor u našoj mašti. Tužni što nismo uspeli da se brčnemo u dašku morskog užitka, u Novi Sad se vraćamo sa nadom da ćemo u novembarskim danima imati prilike da posetimo Festival ždralova i dočaramo ovaj ambijent u sasvim novom svetlu, prepunom boja i života.
Ivana Bakmaz
Foto: S. Šušnjević