ВЕРНОСТ ЧОВЕКОВОГ НАЈБОЉЕГ ПРИЈАТЕЉА НЕМА ГРАНИЦУ
КРАЈ РУШЕВИНА СТАРЕ КУЋЕ НА ДЕТЕЛИНАРИ И ДАЉЕ СТРАЖАРИ ЈЕДАН ПАС Меда, чувар прага куће које нема, чека газду који неће доћи (ФОТО)
Власник умро, кућа изгорела. Само је старо дрво јаворово, које крошњама рушевину наткриљује, одолело изазову стихије.
Седам стабала, три с једне, три са друге стране куће и онај најдебљи у средини. Нагореле коре и спрженог лишћа, сведоче о људском немару. Испод њихових разређених крошњи, у гомили ствари које више никоме и ничему не служе, стражари Меда, пас чувар. Ту је и дању и ноћу. Од рушевина се не одваја. Увек му је једно око отворено. Пази да напозвани гости не зађу у његов забран, да кућни праг не прекораче. Можда чека газду који се никада вратити неће, ко зна. Нико не зна колико је Меда стар, нити које је расе.
Меда испред куће и данас чека власника који је отпутовао на пут без повратка. Преживљава од остатака хране коју му са својих трпеза доносе комшије
Нема у комшилуку станара који се не би заклео да Меду познаје од када је века. И старо и младо. На старије зна да зарежи, децу никада није попреко погледао. Знао је да им се придружи и да учествује у њиховој игри без правила. Баце му лопту, пластичну играчку, или комад дрвета, свеједно. Једна девојчица, косе боје мединог крзна, бацила му је своју луткицу... Меда би сваки пут одјурио да врати бачено, поносан на своју улогу и значај у игри дечијој, са јединственим осећајем припадности друштву из којег му не прети никаква опасност. Ниједно дете се није плашило Мединог присуства.
И родитељи су га некако безбрижно прихватали. Није то пас, то је Меда, говорили би. Неће Меда децу. Ко Меду није познавао тај не зна шта је живот у делу Детелинаре, између Тозине школе и некадашње робне куће, од које само име остаде као рецидив соцреалистичког наслеђа.
Газде Мединог више нема. Ни куће нема, остале само нагореле греде с таванице и порушени зидови од иловаче. Као ретка сведочанства подсећају на некадашње насеље надомак града који се ширио и немилосрдно гутао редове кућа набијача. Свака кућа, кажу ретки староседеоци детелинарски, имала је у дворишту свога меду, који би у псећем му сну увек једно око држао отвореним.
Меда испред куће и данас чека власника који је отпутовао на пут без повратка. Преживљава од остатака хране коју му са својих трпеза доносе комшије. Меда не бира. И за будућност не брине. Махне репом у знак поздрава... Три, четири пута, не више... И зачкиљи и на оно друго око. Врућина освојила, сваки покрет смара и енергију му троши. Зна Меда. Одмара испружен испод разређене крошње рањених стабала јаворових. Ко ли ће дуже и ко верније да подсећа на време коме повратка нема. Подигне главу тек када му се које дете приближи и зовне га по имену. Зна понекад и лењо да се протегне и са густог крзна стресе прашину и гареж занемелог дворишта у коме једино Меда остаје. И опстаје, убеђен да је све по старом, да се ништа променило није. Кућни праг је на месту. А он је ту, одмах испред прага. То је суштина његовог постојања и трајања. Чува Меда сећање. Иза прага је све што га је чинило веселим, сви садржаји који његов живот значе. Иза његових леђа је све због чега је некада дуже и знатно енергичније махао репом.
Све изван тога остало је негде у прошлости похрањено, заробљено, сведено на трен, са могућом математичком дефиницијом тачке у простору. Попут оне звезде што кроз јаворово грање зачкиљи ноћу, имитирајући Меду. Чекајући сунчев зрак да таму разбије и да отера звезду ругалицу, чувар прага куће које више нема остаје доследан своме роду, веран до бола, особине својствене врсти којој припада.
Лазо Бакмаз