KRAJ RUŠEVINA STARE KUĆE NA DETELINARI I DALJE STRAŽARI JEDAN PAS Meda, čuvar praga kuće koje nema, čeka gazdu koji neće doći (FOTO)

Sedam stabala, tri s jedne, tri sa druge strane kuće i onaj najdeblji u sredini. Nagorele kore i sprženog lišća, svedoče o ljudskom nemaru. Ispod njihovih razređenih krošnji, u gomili stvari koje više nikome i ničemu ne služe, stražari Meda, pas čuvar. Tu je i danju i noću. Od ruševina se ne odvaja. Uvek mu je jedno oko otvoreno. Pazi da napozvani gosti ne zađu u njegov zabran, da kućni prag ne prekorače. Možda čeka gazdu koji se nikada vratiti neće, ko zna. Niko ne zna koliko je Meda star, niti koje je rase. 

Meda ispred kuće i danas čeka vlasnika koji je otputovao na put bez povratka. Preživljava od ostataka hrane koju mu sa svojih trpeza donose komšije

Nema u komšiluku stanara koji se ne bi zakleo da Medu poznaje od kada je veka. I staro i mlado. Na starije zna da zareži, decu nikada nije popreko pogledao. Znao je da im se pridruži i da učestvuje u njihovoj igri bez pravila. Bace mu loptu, plastičnu igračku, ili komad drveta, svejedno. Jedna devojčica, kose boje medinog krzna, bacila mu je svoju lutkicu... Meda bi svaki put odjurio da vrati bačeno, ponosan na svoju ulogu i značaj u igri dečijoj, sa jedinstvenim osećajem pripadnosti društvu iz kojeg mu ne preti nikakva opasnost. Nijedno dete se nije plašilo Medinog prisustva. 

I roditelji su ga nekako bezbrižno prihvatali. Nije to pas, to je Meda, govorili bi. Neće Meda decu. Ko Medu nije poznavao taj ne zna šta je život u delu Detelinare, između Tozine škole i nekadašnje robne kuće, od koje samo ime ostade kao recidiv socrealističkog nasleđa. 

Gazde Medinog više nema. Ni kuće nema, ostale samo nagorele grede s tavanice i porušeni zidovi od ilovače. Kao retka svedočanstva podsećaju na nekadašnje naselje nadomak grada koji se širio i nemilosrdno gutao redove kuća nabijača. Svaka kuća, kažu retki starosedeoci detelinarski, imala je u dvorištu svoga medu, koji bi u psećem mu snu uvek jedno oko držao otvorenim. 

Meda ispred kuće i danas čeka vlasnika koji je otputovao na put bez povratka. Preživljava od ostataka hrane koju mu sa svojih trpeza donose komšije. Meda ne bira. I za budućnost ne brine. Mahne repom u znak pozdrava... Tri, četiri puta, ne više... I začkilji i na ono drugo oko. Vrućina osvojila, svaki pokret smara i energiju mu troši. Zna Meda. Odmara ispružen ispod razređene krošnje ranjenih stabala javorovih. Ko li će duže i ko vernije da podseća na vreme kome povratka nema. Podigne glavu tek kada mu se koje dete približi i zovne ga po imenu. Zna ponekad i lenjo da se protegne i sa gustog krzna strese prašinu i garež zanemelog dvorišta u kome jedino Meda ostaje. I opstaje, ubeđen da je sve po starom, da se ništa promenilo nije. Kućni prag je na mestu. A on je tu, odmah ispred praga. To je suština njegovog postojanja i trajanja. Čuva Meda sećanje. Iza praga je sve što ga je činilo veselim, svi sadržaji koji njegov život znače. Iza njegovih leđa je sve zbog čega je nekada duže i znatno energičnije mahao repom. 

Sve izvan toga ostalo je negde u prošlosti pohranjeno, zarobljeno, svedeno na tren, sa mogućom matematičkom definicijom tačke u prostoru. Poput one zvezde što kroz javorovo granje začkilji noću, imitirajući Medu. Čekajući sunčev zrak da tamu razbije i da otera zvezdu rugalicu, čuvar praga kuće koje više nema ostaje dosledan svome rodu, veran do bola, osobine svojstvene vrsti kojoj pripada.

Lazo Bakmaz