„ДНЕВНИК” НА ИМАЊУ МАКСИМИЛИЈАНА ХАБЗБУРШКОГ, ПОСЛЕДЊЕГ МЕКСИЧКОГ ЦАРА Мирамар је наш!

Размишљао сам, заправо, о томе како би овај рај на земљи изгледао да се Тршћанска криза другачије расплела те да су и замак и свеколико бајковито зеленило које га окружује остали унутар граница ондашње Југославије. А мало је фалило...

Премда се у уџбеницима не може наћи податак када је и која партизанска јединица из састава Четврте армије под командом Петра Драпшина крајем априла 1945. набасала на Мирамар, десетак километара удаљен од самог Трста, сламавши успут немачки отпор, тек чињеница је да ће дворац, који је раније Вермахт претворио у официрску школу, неоштећен пасти „у наше руке“. Истина, у непосредној близини замка немачка обалска артиљерија имала је распоређене топове од 88 милиметара, али је командант те јединице, извесни капетан корвете Фликеншилд, одлучио да се преда без испаљене гранате.

Одмах по ослобођењу самог града, 2. маја, у зону Мирамара биће распоређена 2. бригада 43. дивизије Југословенске армије. Ипак, војници са црвеним звездама на капама мораће да напусте овај потес већ у јуну, да би се, чим су партизани отишли, у дворац уселила савезничка војна команда. Она ће ту дочекати и мировни споразум Југославије и Италије, потписан у Паризу 1947, према којем је Мирамар „упао“ у Зону А Слободне територије Трста – под контролом Британаца и Американаца. Заправо, у Максимилијановом „ладањској кућици“ башкариће се они све до 1954, када Зона А и формално прелази у руке Италије на темељу Лондонског меморандума.

Седам деценија касније, док пролазим крај цветних алеја, које на моменте подсећају на Шагалова платна, огледам се у „Лабудовом језеру“ - у којем, истина, тог тренутка није било ружних пачића – и дивим се правој шуми бамбуса, која би могла да нахрани приличан број панди, јасно ми је да би маршал, „највећи син наших народа и народности“, да су се историјске коцкице само мало другачије посложиле, овде усидрио још једну од својих резиденција. И да би оновремени „Политика“ и „Дневник“ на насловној страни известили како је „у луку Мирамар упловио брод са британском краљицом Елизабетом Другом“, те да их је на доку украшеном правом египатском сфингом „дочекао председник Јосип Броз са супругом Јованком”...

Из извештаја би, с друге стране, свакако била изостављено подсећање да се са тог истог дока Максимилијан с почетка приче отиснуо 1864. пут Централне Америке, е не би ли мексичком круном, коју су му издашно понудили тамошњи великаши ужаснути Хуарезовом идејом о успостављању републике, и у тим прекоокеанским крајевима обновио моћ Хабзбурговаца (а пре свега своју личну, јер је о преузимању КундК монархије могао само да сања). Не би, наравно, писало ни да је тим надвојводиним испловљавањем из мирамарске лучице, које ће добити своје финале три лета касније пред стрељачким стројем у Серо де лас Кампанас, затворен круг у чијем центру је најлепши летњиковац од Венеције до Беча.

Јер, по причама италијанских историчара, десетак година раније, тачније у пролеће 1855, Фердинанд Максимилијан, други син Фрање Карла Хабзбуршког, у увалу Грињано, на северној страни Тршћанског залива, принудно се искрцао након што је његов јадрански излет прекинуо изненадни налет буре. Одушевљен оштром и дивљом лепотом овог места, будући се мексички цар одлучио да купи цело то земљиште и да на хриди, који доминира заливом, изгради „летњиковац” достојан његовог положаја и ранга. Али грађевина, ма колико репрезентативна, сама по себи није била довољна, већ су у складу са романтичарским духом тог времена, односно жељом да се буде „у директном додиру са природом”, околна 22 хектара претворена у раскошан али и помало разбарушен пејзажни врт.

Сам дворац подигнут је по нацртима аустријског инжењера Карла Јункера, који је prеthodno био укључен у пројекат копања Суецког канала, а и најзаслужнији је за изградњу тршћанског аквадукта Ауризина. Смештајући грађевину неких петнаестак метара над морем, али је истовремено складно спајајући са великим парком, Јункер је без грешке испоштовао надвојводину визију о савршеној синтези архитектуре, уметности и природе. И мада су радови још увек били у току, Максимилијан и Шарлота су убрзо након венчања 27. јула 1857. у Мирамару пронашли своје уточиште.

Дворана руже ветрова

Признајем, на први поглед ми је сам дворац на хриди деловао као стилски мишмаш готике, ренесансе... подигнут „пувања ради”, те, опчињен парком, нисам нешто ни хитао да обиђем његову унутрашњост. А када сам коначно завршио са обиласком вртова, постало ми је јасно да и последња зрнца песка у замишљеном сату некако ужурбано да клизе надоле, те нисам ни покушао да проверим снагу међународне новинарске легитимације и џабе прошетам до Шарлотиног будоара или Дворане руже ветрова. Уместо тога, купио сам у у сувенирници, ушушканој у предворју Мирамара, неколико ситница и најавио његово разгледање за прву следећу прилику, јер ипак је реч о прилично озбиљном музеју натрпаном шароликим и прилично вредним експонатима, од уметничких слика до кинеског порцулана, стилског намештаја и звечећих украса, распоређених у двадесетак салона, одаја и дворана, укључујући и ону названу Дворана Престола, у којој доминира породично стабло Хабзбург-Лотаринг.

Деценију касније имање ће се претворити у принудно Шарлотино уточиште, будући да је, након мексичке трагедије, која је умногоме утицала на њено ментално здравље, родбина одлучила да је за њу најбоље да се врати у Мирамар. Истина, не сам дворац, будући да је на њега већ бацио око лично Фрања Јосиф, већ је „лепа белгијска принцеза” морала да се задовољи castellettom, малим замком изграђеним у срцу парка, у суседству стаклене баште у којој се и данас узгаја различито биље са идејом да касније, уколико природа дозволи, буде пресађено у сам врт. Седећи крај фонтане, која представља украс „малог цветног трга” на којем је подигнут castelletto, нисам могао да се отмем утиску да је, у том зеленом окружењу, са којег безмало све стазе кроз развијене дрвореде воде до мора, Максимилијанова удовица могла пронаћи мир.

А за то што га није нашла криви су Хабзбурговци, којима та њена интернација унутар властитог имања није била довољна, па ће је после мање од годину дана експедовати кући - у Белгију. Потом ће гошћење у Дворани галебова или доконисање у раскошној мирамарској библиотеци, са акцентом на уживање у шетњама припадајућом оазом пуном пејзажних изненађења - водоскока, алеја, сеница, густог шумовитог растиња, кроз које се пробија поглед на залив и тиркизно море, постати омиљена пракса царице Елизабете пре или после њених медитеранских излета. Касније ће се у замак у ували Грињано заљубити и престолонаследник Франц Фердинанд који је, веле, често знао да се задржи крај бронзаног Наполеона И, поцинкованог Мелеагара или замишљено седне крај Амазонке на коњу.

После великог рата, који је аустријску монархију гурнуо у хропотарницу историје, Мирамар је постао државно добро, мада су појединци добијали привилегију да га с времена на време прогласе за своје боравиште. То је, рецимо, урадио војвода од Аосте, принца Амадео, близак рођак италијанског краља Виторија Емануела III Савојског, који ће у дворцу столовати тридесетих година прошлог века. Заправо, тек са одласком савезника 1954, дворац у потпуности прелази у руке Сопринтендензе, централне државне управе за заштиту споменика културе, која ће одмах предузети неопходне конзерваторске радове, да би већ 2. јула 1955. Мирамар у потпуности био отворен за посетиоце.

Док сам напуштао имање, уредно prеthodno плативши момку из Сјера Леонеа четири евра за паркинг, претурао сам по глави како би ово место изгледало да Черчил није страховао од тога да би Тито у неком тренутку могао да затвори Тршћански залив, односно да су Британија и САД прихватиле став тадашњег совјетског амбасадора у Вашингтону Андреја Громика да „Трст мора припасти Југословенима” као својеврсна компензација за свеколика фашистичка непочинства... Да ли би, дакле, да је остало „Мирамар је наш”, он и после свега био туристички празник за очи са вртовима у којима и поред најбоље воље не можеш да нађеш ни парче папира а камоли кору банане, или би попримио аветињски изглед Фантаста, у чијој околини ни столетни дрвореди нису могли да опстану.

Мирослав Стајић