Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

„DNEVNIK” NA IMANJU MAKSIMILIJANA HABZBURŠKOG, POSLEDNJEG MEKSIČKOG CARA Miramar je naš!

25.08.2024. 09:54 10:22
Piše:
Foto: Dnevnik.rs

Čudna je ta istorija. Dok sam cunjao po predivnom parku koji krasi okolinu čuvenog dvorca Miramar, umesto da iz malog mozga izvlačim „i stavljam u kontekst” sve što sam kadgod pročitao o pomalo grotesknim zanesenostima izvornog vlasnika kompleksa Maksimilijana Habzburškog, ili tužnoj sudbini njegove supruge, belgijske princeze Šarlote, s kojom je, kažu knjige, mlađi brat Franje Josifa ovde proveo najsrećnije dane, stalno sam se vraćao na Tita i parolu „Trst je naš”!?

Razmišljao sam, zapravo, o tome kako bi ovaj raj na zemlji izgledao da se Tršćanska kriza drugačije rasplela te da su i zamak i svekoliko bajkovito zelenilo koje ga okružuje ostali unutar granica ondašnje Jugoslavije. A malo je falilo...

Premda se u udžbenicima ne može naći podatak kada je i koja partizanska jedinica iz sastava Četvrte armije pod komandom Petra Drapšina krajem aprila 1945. nabasala na Miramar, desetak kilometara udaljen od samog Trsta, slamavši usput nemački otpor, tek činjenica je da će dvorac, koji je ranije Vermaht pretvorio u oficirsku školu, neoštećen pasti „u naše ruke“. Istina, u neposrednoj blizini zamka nemačka obalska artiljerija imala je raspoređene topove od 88 milimetara, ali je komandant te jedinice, izvesni kapetan korvete Flikenšild, odlučio da se preda bez ispaljene granate.

Odmah po oslobođenju samog grada, 2. maja, u zonu Miramara biće raspoređena 2. brigada 43. divizije Jugoslovenske armije. Ipak, vojnici sa crvenim zvezdama na kapama moraće da napuste ovaj potes već u junu, da bi se, čim su partizani otišli, u dvorac uselila saveznička vojna komanda. Ona će tu dočekati i mirovni sporazum Jugoslavije i Italije, potpisan u Parizu 1947, prema kojem je Miramar „upao“ u Zonu A Slobodne teritorije Trsta – pod kontrolom Britanaca i Amerikanaca. Zapravo, u Maksimilijanovom „ladanjskoj kućici“ baškariće se oni sve do 1954, kada Zona A i formalno prelazi u ruke Italije na temelju Londonskog memoranduma.

Sedam decenija kasnije, dok prolazim kraj cvetnih aleja, koje na momente podsećaju na Šagalova platna, ogledam se u „Labudovom jezeru“ - u kojem, istina, tog trenutka nije bilo ružnih pačića – i divim se pravoj šumi bambusa, koja bi mogla da nahrani priličan broj pandi, jasno mi je da bi maršal, „najveći sin naših naroda i narodnosti“, da su se istorijske kockice samo malo drugačije posložile, ovde usidrio još jednu od svojih rezidencija. I da bi onovremeni „Politika“ i „Dnevnik“ na naslovnoj strani izvestili kako je „u luku Miramar uplovio brod sa britanskom kraljicom Elizabetom Drugom“, te da ih je na doku ukrašenom pravom egipatskom sfingom „dočekao predsednik Josip Broz sa suprugom Jovankom”...

Iz izveštaja bi, s druge strane, svakako bila izostavljeno podsećanje da se sa tog istog doka Maksimilijan s početka priče otisnuo 1864. put Centralne Amerike, e ne bi li meksičkom krunom, koju su mu izdašno ponudili tamošnji velikaši užasnuti Huarezovom idejom o uspostavljanju republike, i u tim prekookeanskim krajevima obnovio moć Habzburgovaca (a pre svega svoju ličnu, jer je o preuzimanju KundK monarhije mogao samo da sanja). Ne bi, naravno, pisalo ni da je tim nadvojvodinim isplovljavanjem iz miramarske lučice, koje će dobiti svoje finale tri leta kasnije pred streljačkim strojem u Sero de las Kampanas, zatvoren krug u čijem centru je najlepši letnjikovac od Venecije do Beča.

Jer, po pričama italijanskih istoričara, desetak godina ranije, tačnije u proleće 1855, Ferdinand Maksimilijan, drugi sin Franje Karla Habzburškog, u uvalu Grinjano, na severnoj strani Tršćanskog zaliva, prinudno se iskrcao nakon što je njegov jadranski izlet prekinuo iznenadni nalet bure. Oduševljen oštrom i divljom lepotom ovog mesta, budući se meksički car odlučio da kupi celo to zemljište i da na hridi, koji dominira zalivom, izgradi „letnjikovac” dostojan njegovog položaja i ranga. Ali građevina, ma koliko reprezentativna, sama po sebi nije bila dovoljna, već su u skladu sa romantičarskim duhom tog vremena, odnosno željom da se bude „u direktnom dodiru sa prirodom”, okolna 22 hektara pretvorena u raskošan ali i pomalo razbarušen pejzažni vrt.

Sam dvorac podignut je po nacrtima austrijskog inženjera Karla Junkera, koji je prethodno bio uključen u projekat kopanja Sueckog kanala, a i najzaslužniji je za izgradnju tršćanskog akvadukta Aurizina. Smeštajući građevinu nekih petnaestak metara nad morem, ali je istovremeno skladno spajajući sa velikim parkom, Junker je bez greške ispoštovao nadvojvodinu viziju o savršenoj sintezi arhitekture, umetnosti i prirode. I mada su radovi još uvek bili u toku, Maksimilijan i Šarlota su ubrzo nakon venčanja 27. jula 1857. u Miramaru pronašli svoje utočište.


Dvorana ruže vetrova

Priznajem, na prvi pogled mi je sam dvorac na hridi delovao kao stilski mišmaš gotike, renesanse... podignut „puvanja radi”, te, opčinjen parkom, nisam nešto ni hitao da obiđem njegovu unutrašnjost. A kada sam konačno završio sa obilaskom vrtova, postalo mi je jasno da i poslednja zrnca peska u zamišljenom satu nekako užurbano da klize nadole, te nisam ni pokušao da proverim snagu međunarodne novinarske legitimacije i džabe prošetam do Šarlotinog budoara ili Dvorane ruže vetrova. Umesto toga, kupio sam u u suvenirnici, ušuškanoj u predvorju Miramara, nekoliko sitnica i najavio njegovo razgledanje za prvu sledeću priliku, jer ipak je reč o prilično ozbiljnom muzeju natrpanom šarolikim i prilično vrednim eksponatima, od umetničkih slika do kineskog porculana, stilskog nameštaja i zvečećih ukrasa, raspoređenih u dvadesetak salona, odaja i dvorana, uključujući i onu nazvanu Dvorana Prestola, u kojoj dominira porodično stablo Habzburg-Lotaring.


Deceniju kasnije imanje će se pretvoriti u prinudno Šarlotino utočište, budući da je, nakon meksičke tragedije, koja je umnogome uticala na njeno mentalno zdravlje, rodbina odlučila da je za nju najbolje da se vrati u Miramar. Istina, ne sam dvorac, budući da je na njega već bacio oko lično Franja Josif, već je „lepa belgijska princeza” morala da se zadovolji castellettom, malim zamkom izgrađenim u srcu parka, u susedstvu staklene bašte u kojoj se i danas uzgaja različito bilje sa idejom da kasnije, ukoliko priroda dozvoli, bude presađeno u sam vrt. Sedeći kraj fontane, koja predstavlja ukras „malog cvetnog trga” na kojem je podignut castelletto, nisam mogao da se otmem utisku da je, u tom zelenom okruženju, sa kojeg bezmalo sve staze kroz razvijene drvorede vode do mora, Maksimilijanova udovica mogla pronaći mir.

A za to što ga nije našla krivi su Habzburgovci, kojima ta njena internacija unutar vlastitog imanja nije bila dovoljna, pa će je posle manje od godinu dana ekspedovati kući - u Belgiju. Potom će gošćenje u Dvorani galebova ili dokonisanje u raskošnoj miramarskoj biblioteci, sa akcentom na uživanje u šetnjama pripadajućom oazom punom pejzažnih iznenađenja - vodoskoka, aleja, senica, gustog šumovitog rastinja, kroz koje se probija pogled na zaliv i tirkizno more, postati omiljena praksa carice Elizabete pre ili posle njenih mediteranskih izleta. Kasnije će se u zamak u uvali Grinjano zaljubiti i prestolonaslednik Franc Ferdinand koji je, vele, često znao da se zadrži kraj bronzanog Napoleona I, pocinkovanog Meleagara ili zamišljeno sedne kraj Amazonke na konju.

Posle velikog rata, koji je austrijsku monarhiju gurnuo u hropotarnicu istorije, Miramar je postao državno dobro, mada su pojedinci dobijali privilegiju da ga s vremena na vreme proglase za svoje boravište. To je, recimo, uradio vojvoda od Aoste, princa Amadeo, blizak rođak italijanskog kralja Vitorija Emanuela III Savojskog, koji će u dvorcu stolovati tridesetih godina prošlog veka. Zapravo, tek sa odlaskom saveznika 1954, dvorac u potpunosti prelazi u ruke Soprintendenze, centralne državne uprave za zaštitu spomenika kulture, koja će odmah preduzeti neophodne konzervatorske radove, da bi već 2. jula 1955. Miramar u potpunosti bio otvoren za posetioce.

Dok sam napuštao imanje, uredno prethodno plativši momku iz Sjera Leonea četiri evra za parking, preturao sam po glavi kako bi ovo mesto izgledalo da Čerčil nije strahovao od toga da bi Tito u nekom trenutku mogao da zatvori Tršćanski zaliv, odnosno da su Britanija i SAD prihvatile stav tadašnjeg sovjetskog ambasadora u Vašingtonu Andreja Gromika da „Trst mora pripasti Jugoslovenima” kao svojevrsna kompenzacija za svekolika fašistička nepočinstva... Da li bi, dakle, da je ostalo „Miramar je naš”, on i posle svega bio turistički praznik za oči sa vrtovima u kojima i pored najbolje volje ne možeš da nađeš ni parče papira a kamoli koru banane, ili bi poprimio avetinjski izgled Fantasta, u čijoj okolini ni stoletni drvoredi nisu mogli da opstanu.

Miroslav Stajić

Autor:
Pošaljite komentar
„DNEVNIK” U OBILASKU VOJVOĐANSKIH DVORACA BURNE ISTORIJE I NEIZVESNE BUDUĆNOSTI Karačonjijeva palata s mirisom deterdženta iz devedesetih

„DNEVNIK” U OBILASKU VOJVOĐANSKIH DVORACA BURNE ISTORIJE I NEIZVESNE BUDUĆNOSTI Karačonjijeva palata s mirisom deterdženta iz devedesetih

14.04.2024. 11:43 11:51
MISTERIOZNI DVORAC NA PET SPRATOVA I OKRUŽEN LEKOVITIM IZVORIMA USRED SRPSKE ŠUME: Toša sa Zlatibora godinama je gradio velelepno zdanje, planirano banjsko lečilište sada zarasta u korov (FOTO)

MISTERIOZNI DVORAC NA PET SPRATOVA I OKRUŽEN LEKOVITIM IZVORIMA USRED SRPSKE ŠUME: Toša sa Zlatibora godinama je gradio velelepno zdanje, planirano banjsko lečilište sada zarasta u korov (FOTO)

11.04.2024. 18:06 18:14
Ovih pet najlepših dvoraca u Evropi su UKLETI, a jedan se nalazi u SRBIJI!

Ovih pet najlepših dvoraca u Evropi su UKLETI, a jedan se nalazi u SRBIJI!

11.08.2023. 10:23 10:37