ПРИЧА О КЊИГАМА Јавна агенција старе Југославије

Па, зар није живот грађа од које се плету снови, валда беше тако, или нешто слично, давно још закључио Шекспир? С временом које пролази, посматрајући са сада већ огромне временске дистанце, готово временске провалије, када бисмо били мало више филозофски расположени, готово да бисмо ствари могли да поставимо и обрнуто, дакле да устврдимо да су снови ти око којих се гради живот, то јест књижевност, али не треба претеривати! Банална узречица “некад било па се спомињало” могла би да се примени код тумачења прозних књига наших савременика, којима неће помањкати материјала за приповедање уколико се у својим повестима држе прошлости, да би до садашњости стигли преласком преко моста који несигурно памћење претвара у колебљиви ововремени тренутак. 

Тако један од успутних јунака романа Бранка Анђића “Тајна агенција нове Југославије”, који се бави биографијом новинске агенције Танјуг и у коме наратор и сам признаје у самоироничном трену да је можда тек “хроника погрешно упамћених анегдота”, извесни Миланче, перфориста, казује, а готово да кука: 

“У спољну су донели неколико рачунара којима још нико не влада, али кажу да ће у догледно време све да ради преко њих. Неће више бити ни телепринтера, ни дактило-бироа, ни перфорисаних трака, неће бити папира! Где ли ће завршити све ове писаће машине? Папир, индиго? И ко зна шта је за њих ’догледно време’! Шта ће бити са свима нама, у догледно време. Ми, перфористи, има да нестанемо!”

Исказ за њега мање-више трагичан јер говори о времену које истиче, о неминовном крају како институције тако и њега као људске јединке, а за нас читаоце тек носталгичан.

Иван Ивањи, тек, потписујући се као тестаментарни сведок једног времена, не бежи од носталгије у књизи “Било једном У Југославији”; од Бранка Ћопића, преко Голог отока, излета у детињству, првог аутомобила, опчињеношћу морем, опроштају од детињства али и од Југославије... Носталгија, носталгија:

“Већина мојих познаника радо прича анегдоте о свом војевању. Нисам изузетак, али овде за то нема много места. Занимљиво је што сам најзад упознао много младих људи из разних делова Југославије, њихова расположења, планове, погледе на свет, снове...”

Читав низ савремених прозних књига изниклих у задњих годину, две, залази на терен блиске прошлости. Владан Матијевић у “Пакрацу”, Стево Грабовац у “Послије забаве”, Анђелко Анушић у “Магленој авлији”, Бојан кривокапић у “Вили Фазанки”, Горан Марковић у роману “Доктор Д.”, чак и Владимир Табашевић у “Ноћним речима” или Дејан Стојиљковић који је романсирао живот (и смрт) Бранка Миљковића (“Звезда над празнином”)... Истеклим временом и догађајим на овим нашим теренима бави се и Миљенко Јерговић, који “покрива” нови - стари регион Хрватске, Босне и Србије, а Владан Матић (“Завршавање двадесетог века”, “Шангај, и пола света”) у својим фантазмагоријским скицама које обухватају већи део овдашње Европе исцртава поетизоване митове и снове налик на фрагментарну историју, а понешто удаљенијим “догађајима” бави се Мирослав Васин (“Липе не миришу увек исто”), а Радован Влаховић у тек објављеном роману “Љуба” вешто је помешао породичну историју и харизматичну 1948. годину у негдашњој Југославији. У роману који се зове - ето ти га сад! – “Дубока носталгија”, Борис Миљковић исписује апдајкове “Парове”, али смештене у оквиру граница Источне Европе...

Ово је тек део приповедачке грађе која се бави негдашњом Југославијом. Углавном су приповести које су нам предочене драматичне, тескобне, а у мањем броју можемо их назвати “југоносталгичним”. Чињеница је да се овом грађом баве и млађи писци, који готово да и не могу да се сећају ових старих времена јер је њихова копча тек то што су успели да се роде у време Тита, Партије, синдиката који додељује свињске полутке и станове и води у одмаралишта на хрватском приморју, социјалистичког самоуправљања, “фиће” и “југа”, телевизора ЕИ-Ниш и сличних духовних и материјалних артефаката. Али је зато Иван Ивањи могао да устврди: “Нисам ја тема, него земља у којој сам живео и био млад, у којој сам остарео и доживљавао све њене промене, туге, радости. Живим и пишем у њој, због тога себе не могу да изузмем кад причам како је једном било у Југославији”.

(У то доба био сам млад и ја. Било је ОК, али носталгија? Не, нисам заинтересован.) 

Ђорђе Писарев