Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

PRIČA O KNJIGAMA Javna agencija stare Jugoslavije

14.08.2024. 11:33 11:45
Piše:
Foto: Pixabay, ilustracija

Ali svu noć je sanjao svoju kuću i lutao u snu kroz razne odaje tražeći nešto što nije mogao pronaći, a ni setiti se nije mogao kako to nešto izgleda, kazuje u romanu “Hobit” majstor Tolkin.

Pa, zar nije život građa od koje se pletu snovi, valda beše tako, ili nešto slično, davno još zaključio Šekspir? S vremenom koje prolazi, posmatrajući sa sada već ogromne vremenske distance, gotovo vremenske provalije, kada bismo bili malo više filozofski raspoloženi, gotovo da bismo stvari mogli da postavimo i obrnuto, dakle da ustvrdimo da su snovi ti oko kojih se gradi život, to jest književnost, ali ne treba preterivati! Banalna uzrečica “nekad bilo pa se spominjalo” mogla bi da se primeni kod tumačenja proznih knjiga naših savremenika, kojima neće pomanjkati materijala za pripovedanje ukoliko se u svojim povestima drže prošlosti, da bi do sadašnjosti stigli prelaskom preko mosta koji nesigurno pamćenje pretvara u kolebljivi ovovremeni trenutak. 

Tako jedan od usputnih junaka romana Branka Anđića “Tajna agencija nove Jugoslavije”, koji se bavi biografijom novinske agencije Tanjug i u kome narator i sam priznaje u samoironičnom trenu da je možda tek “hronika pogrešno upamćenih anegdota”, izvesni Milanče, perforista, kazuje, a gotovo da kuka: 

“U spoljnu su doneli nekoliko računara kojima još niko ne vlada, ali kažu da će u dogledno vreme sve da radi preko njih. Neće više biti ni teleprintera, ni daktilo-biroa, ni perforisanih traka, neće biti papira! Gde li će završiti sve ove pisaće mašine? Papir, indigo? I ko zna šta je za njih ’dogledno vreme’! Šta će biti sa svima nama, u dogledno vreme. Mi, perforisti, ima da nestanemo!”

Iskaz za njega manje-više tragičan jer govori o vremenu koje ističe, o neminovnom kraju kako institucije tako i njega kao ljudske jedinke, a za nas čitaoce tek nostalgičan.

Ivan Ivanji, tek, potpisujući se kao testamentarni svedok jednog vremena, ne beži od nostalgije u knjizi “Bilo jednom U Jugoslaviji”; od Branka Ćopića, preko Golog otoka, izleta u detinjstvu, prvog automobila, opčinjenošću morem, oproštaju od detinjstva ali i od Jugoslavije... Nostalgija, nostalgija:

“Većina mojih poznanika rado priča anegdote o svom vojevanju. Nisam izuzetak, ali ovde za to nema mnogo mesta. Zanimljivo je što sam najzad upoznao mnogo mladih ljudi iz raznih delova Jugoslavije, njihova raspoloženja, planove, poglede na svet, snove...”

Čitav niz savremenih proznih knjiga izniklih u zadnjih godinu, dve, zalazi na teren bliske prošlosti. Vladan Matijević u “Pakracu”, Stevo Grabovac u “Poslije zabave”, Anđelko Anušić u “Maglenoj avliji”, Bojan krivokapić u “Vili Fazanki”, Goran Marković u romanu “Doktor D.”, čak i Vladimir Tabašević u “Noćnim rečima” ili Dejan Stojiljković koji je romansirao život (i smrt) Branka Miljkovića (“Zvezda nad prazninom”)... Isteklim vremenom i događajim na ovim našim terenima bavi se i Miljenko Jergović, koji “pokriva” novi - stari region Hrvatske, Bosne i Srbije, a Vladan Matić (“Završavanje dvadesetog veka”, “Šangaj, i pola sveta”) u svojim fantazmagorijskim skicama koje obuhvataju veći deo ovdašnje Evrope iscrtava poetizovane mitove i snove nalik na fragmentarnu istoriju, a ponešto udaljenijim “događajima” bavi se Miroslav Vasin (“Lipe ne mirišu uvek isto”), a Radovan Vlahović u tek objavljenom romanu “Ljuba” vešto je pomešao porodičnu istoriju i harizmatičnu 1948. godinu u negdašnjoj Jugoslaviji. U romanu koji se zove - eto ti ga sad! – “Duboka nostalgija”, Boris Miljković ispisuje apdajkove “Parove”, ali smeštene u okviru granica Istočne Evrope...

Ovo je tek deo pripovedačke građe koja se bavi negdašnjom Jugoslavijom. Uglavnom su pripovesti koje su nam predočene dramatične, teskobne, a u manjem broju možemo ih nazvati “jugonostalgičnim”. Činjenica je da se ovom građom bave i mlađi pisci, koji gotovo da i ne mogu da se sećaju ovih starih vremena jer je njihova kopča tek to što su uspeli da se rode u vreme Tita, Partije, sindikata koji dodeljuje svinjske polutke i stanove i vodi u odmarališta na hrvatskom primorju, socijalističkog samoupravljanja, “fiće” i “juga”, televizora EI-Niš i sličnih duhovnih i materijalnih artefakata. Ali je zato Ivan Ivanji mogao da ustvrdi: “Nisam ja tema, nego zemlja u kojoj sam živeo i bio mlad, u kojoj sam ostareo i doživljavao sve njene promene, tuge, radosti. Živim i pišem u njoj, zbog toga sebe ne mogu da izuzmem kad pričam kako je jednom bilo u Jugoslaviji”.

(U to doba bio sam mlad i ja. Bilo je OK, ali nostalgija? Ne, nisam zainteresovan.) 

Đorđe Pisarev

Piše:
Pošaljite komentar