ТЕМА ДНЕВНИКА: ЈОШ ЈЕДНА ВЕЗА ЈУЖНОГ БАНАТА И БРАНИЧЕВА Прелаз Рам - Банатска Паланка скратиће пут за више од 100 километара (ФОТО)

Реч је о премошћавању Дунава и спајању баната и Браничевског округа. Тиме би Дунавски коридор који се увелико гради прешао на банатску страну и тај део Војводине би свакако оживео с новом саобраћајницом. Председник Владе Србије Милош Вучевић је прилико обиласка радова на Дунавском коридору код Пожаревца најавио да ће та брза саобраћајница бити завршена у септембру 2025. године, што је 15 месеци пре уговореног рока. Он је рекао да ће Дунавски коридиор препородити цео Браничевски округ и да верује да ће Србија ускоро постати најлепше место за живот у Европи.

- Пожаревац ће бити ближи и доступнији и добиће прилику да се боље развија, и не само Пожаревац, већ и Велико Градиште, Голубац и Смедерево, као део Дунавског округа. То је нешто што смо до сада могли само да сањамо - навео је Вучевић. Он је истакао да се на томе неће стати и да је у плану изградња моста који ће спојити Белу Цркву, Банатску Паланку и Рамску тврђаву.

- Тиме ће нам тај некад најзапостављенији или најудељенији део Јужнобанатског округа бити повезан са Браничевским округом. Тиме ће се и држављанима Румуније омогућити да имају много бољу конекцију ка другим деловима Европе, па чак и ка неким деловима Румуније - истакао је Вучевић. Нагласио је да ће то бити најисточнији мост у Републици Србији који повезује наше две обале на Дунаву.

Већ годинама линијски скелски прелаз Рам - Банатска Паланка повезује Браничевски регион источне Србије са јужно-банатским регионом и скраћује пут за више од 100 километара у односу на алтернативни пут преко Смедеревско-Ковинског моста. Прелаз функционише без прекида још од успостављања 1985. године. Отворен је како за путнички, тако и за теретни саобраћај. У зависности од сезонске фрекфенције, превоз обавља мања скела носивости до 100 тона или већа скела носивости до 200 тона.

У току календарске године скелски превоз се обавља по устаљеном реду вожње.Привремени прекиди рада могући су само у случају екстремних временских непогода: јаких ветрова, густих јесењих магли и постојања великих количина леда на реци. Скела креће/пристаје на банатској страни, код Старе Паланке, пристаниште се налази у ушћу канала ДТД.  Планови за мост постоје одавно. Подоста људи на овим нашим просторима зна скоро митску причу о колачима који су се пре сто и кусур година одавде сваке ноћи возом слали за Беч да би ујутру били још свежи и послужени на царском двору. Знатно мање се зна да је те колаче правила чувена посластичарница „Могош” из Беле Цркве, а још мање да је у овом месту на југу Баната била изграђена прва пруга на Балкану још давне 1856. године.

- Бела Црква се заиста може назвати местом од хиљаду и једне приче и мислим да у њима лежи можда и већи туристички потенцијал од самих белоцркванских језера око којих се формира комплетна понуда и због којих долази највише туриста- рекао је својевремено аза наш лист Милан Белобабић, локални туристички водич и оснивач еколошко туристичке организације „Аурора” из Беле Цркве.

Према његовим речима Белу Цркву и околину карактерише то да су природна богатства овог краја јединствена за Војводину и Србију, а да се то исто може рећи и за културно-историјско наслеђе.

Са једне стране имамо реке Дунав, Караш и Неру, Канал ДТД, седам језера, Загајичка брда која изгледају као земља хобита из „Господара прстенова”, веома близу је и Делиблатска пешчара… Друга страна Беле Цркве је њена историја која је препуна интересантних људи, занимљивих догађаја и појава и укрштених различитости народа који су је стварали. Истина је да је добар део остао сачуван само у причама, али доста тога још увек може да се види и уз упознавање неких детаља да се боље доживи, објашњава Милан Белобабић.

Милан покушава да осмисли више тура које ће бити занимљиве посетиоцима Беле Цркве, у зависности од тога одакле стижу, ког су узраста и каква су им интересовања…

За оне који више воле боравак у природи, идеалне локације су Загајичка брда, затим Мали Песак одакле се види скоро комплетна Делиблатска пешчара, вожња бициклом до Чешког села или шетање кроз плићаке Нере, једине планинске реке у Војводини. Три реке и канал ДТД су у кругу од десетак километара, а врло близу је и најлепши Национални парк Румуније, “Кањон Нере”, до којег се одавде такође може стићи и бициклом. Одмах преко румунске границе која је на десет километара су и српска села која су остала у Румунији: Соколовац, Лесковица, Златица… као и три средњевековна српска манастира – Кусић, Златица и Базијаш за који се верује да га је основао Свети Сава или његови монаси, набраја Милан Белобабић само део онога што овај крај нуди.

Бела Црква је позната и по руском наслеђу јер је након Октобарске револуције у Русији у ово банатско место стигло око две хиљаде Руса – комплетни кадететски корпуси са официрима, предавачима и њиховим породицама.

Они су овде основали школу за кадете, али постојала је и женска школа и остаци тог објекта још постоје, док је породица Кастељанов (наследници руских официра) основала и неку врсту музеја где се и данас чувају фотографије, документација и разни предмети који су везани за некадашњу руску кадетску школу. Све то посетиоци Беле Цркве могу да виде и од Кастељанових да чују још безброј занимљивих прича из тог времена. Интересантан је податак и да је на гробљу у Белој Цркви сахрањено седам руских генерала, прича Милан Белобабић.

Прва пруга у овом делу Европе изграђена је 1856. године за превоз угља из румунских планина, а за потребе пароброда који су пловили из Будимпеште ка Црном Мору. Они су пловећи Дунавом, допуњавали залихе угља управо у близини Беле Цркве, у некадашњој Дунавској луци Базијаш у Румунији.

Према подацима који се могу пронаћи пре изградње ове пруге, кроз Белу Цркву је сваког дана пролазило на стотине коњских запрега које су вукле угаљ за пароброде, па је двадесетак година након изградње прве пруге у свету и овде изграђена. На жалост, са румунске стране пруга више не постоји, а ни са наше више није у функцији. Пре неколико година смо покренули идеју да се она обнови и претвори у туристичку атракцију јер на релативно краткој релацији пролази кроз десетак тунела и седам вијадукта, али то је све остало само у фази идеје, наводи Белобабић.

Он као веома интересантну истиче и комплетну обалу Дунава у овом крају коју назива капијом историје.

У Старој Паланци која је неколико километара од Беле Цркве и која је позната по томе да има више кафана него стално насељених кућа, налази се скела којом се прелази Дунав и одмах ту је тврђава Рам. Мање је познато да је цар Трајан прво овде направио привремени мост користећи галије и спрудове, а тек касније је изградио чувени Трајанов мост. Међутим, на Трајановом стубу у Риму је описан и оцртан управо тај његов први подухват преласка Дунава код Беле Цркве. На овом месту је и Карађорђе прешао у Србију по повратку из Русије, док је Вук Караџић једно време радио ту на царини…, истиче Белобабић.

Овде је Дунав широк и плитак и одувек се на овом месту прелазио.

Према његовим речима, добар део туриста жели да, осим купања на језерима, чује занимљиве приче и да виде шта је од свега тога остало.

Ту лежи наша прилика не само да продужимо боравак гостију, него да продужимо и сезону која се сада углавном своди на јул и август што на дуже стазе није одржива туристичка понуда, а при том у кругу од 150 километара имамо потенцијално тржиште од око 2,7 милиона становника. Да би га искористили како треба и локални угоститељи и власници смештајних капацитета треба да размишљају о проширењу своје понуде тако што ће боље искористити природне и историјске предности овог подручја, сматра Белобабић. 

Остаци Трајановог моста, налазе се између села Костола (Castеllum

Понтес) са наше стране и Турну Северина, некадашње Дробете у Румунији. Изграђен је на самом излазу из Ђердапске клисуре на месту где река успорава и шири се и где је дубина била најнижа. Мост је дело чувеног античког градитеља Аполодора из Дамаска, из 105. године наше ере, а израђен је по наредби римског цара Трајана (53-117). Мост је био изграђен од камена, дугачак 1097 м и следећих 1000 година је важио за најдужи мост икада саграђен у свету. Са луковима високо изнад воде, имао је 20 стубова и портале на приступу и на једној и на другој Дунавској обали.

Нико Перковић

Фото:  Угљеша Кужелка