Ипак, дашак ветра проналазимо под крошњама у самом центру села – на Тргу десетог марта – пред локалном „Кафаницом”, где су нам вредне и упорне мештанке, како су знале и умеле, решиле ситуацију и извукле причу о нашем сремском домаћину.

Четири даме: председница Удружења жена „Рачанке” Снежана Васиљевић и чланица Драгана Милутиновић, потпредседница КУД-а „Младост” Славица Лепотић и млада фолклорашица Нађа Поповић, најзаслужније су за успешност наше посете, али и чини се опстанак и одрживост целог села.

– Ми из Удружења жена волимо да се дружимо и бодримо наше фудбалере, риболовце, ловце – напомиње Васиљевићева, додајући да им је хуманост првенствени циљ око ког се окупљају. – Супер ми функционишемо и где год да се појавимо, будемо запажене. Наравно, мало је нас које смо стално активне, али и кад позовемо друге чланице, одазову се.

Премда су основане „давне” 2012. године, и даље немају своју просторију у којој би се окупљале и дружиле, баш као ни фолклораши из КУД-а који су, након деценије паузирања, обновили своју организацију пре девет месеци. И то на иницијативу деце!

– Прво сам два месеца играла фолклор у Босуту, а онда смо другарица и ја узеле папир и оловку и кренуле по селу, од куће до куће, и скупљале децу која би желела да играју са нама, и тако смо почели – присећа се млађана Нађа, којој ни поменуте врућине нису биле препрека да обуче ношњу за фотографисање. – Вршњаци су јако мотивисани, па смо тако и довели кореографа Душана Радета Ђукића из Босне, с којим смо урадили две кореографије а сад спремамо трећу.

Ни поплава, ни фашисти Сремској Рачи не могу ништа!

Насеље Рача има вишевековну историју која датира бар из 1275. године и најпре је било мађарско место. Оно се налазило на неколико километара од данашње Сремске Раче, унутар насипа Саве, да би након поплаве 1931. године, пресељена на садашњи локалитет. Током Другог светског рата у селу је формиран Други сремски партизански одред, а потом и Шеста војвођанска бригада. У једном тренутку, Рачу је 13. SS брдска дивизија Ханџар потпуно спалила, с тим да само три куће нису изгореле. По завршетку рата, Сремска Рача доживљава процват.

Тренутно вежбају у простору изнад „Кафанице”, а ношње чувају код Ђукића или Славице Лепотић.

– Сад смо у процесу шивења ношњи, за шта је задужена наша мештанка Буба, а жеља нам је да 28. августа, кад нам је слава села, направимо и нашу прву смотру која би трајала два-три дана – вели Лепотићка, напомињући да су родитељи малих фолклораша скупили новац за нове ношње. – Још увек имамо неколико девојчица које играју и код нас и у Босуту, па се међусобно помажемо, све док не станемо на ноге и почнемо да функционишемо као и остали КУД-ови.

Не сумњамо да ће у тој намери успети, будући да све што жене у Рачи зацртају – то и остваре. Тако се успешно организују и за одлазак на разне манифестације, али и путовања ван земље, а тек када је реч о активностима у селу – нема им премца!

– Јесмо мали, али се трудимо на сваком пољу да будемо активни – тврди домаћица Драгана, која је због наше посете оставила ручак од брестоваче из оближње шуме по страни, јер гости из „Дневника” су вазда приоритет! – Ја уживам у свему што радимо. Приметила сам да где год се појавимо остављамо позитиван утисак, јер имамо младе женице, па извлачимо просек. А наше село, какво год да је, моје је и волим га!

Присећајући се дана када је Сремска Рача прва у Срему имала биоскоп, те била „центар света”, наше саговорнице са сетом говоре да данас на спавању немају ни 500 мештана.

– Увек тврдим, ми смо мало место добрих људи великог срца – наглашава Васиљевићка неколико пута, па шта ћемо друго него да је метнемо у наслов. – Ми јесмо захвални Граду Сремска Митровица што има слуха за нас и наше потребе, али тренутно мислим да нам је најнеопходније сређивање Дома културе, док, према сазнањима које имам, засигурно ће нам санирати објекат у ком су Пошта и Месна заједница.

Од здања којима се тренутно највише диче јесте православна црква Успења Пресвете Богородице која се, релативно свеже реновирана, налази у центру села тик уз Амбуланту у коју лекар двапут недељно долази. И да не заборавимо на два великана из Раче: народног хероја Живана Миловановића Ћату и некадашњег фудбалера Црвене звезде Ђорђа Миловановића.

Текст и фото:

Леа Радловачки

Љубав јача од сваке границе

Оно што, између осталог, највише мучи мештане Сремске Раче, а вала и гостима задаје поприличне муке, јесте улазак у село. Како се српска страна граничног прелаза налази одмах по проласку жуте табле, права је енигма како заиста стићи до одредишта, а да вам нико не контролише лична документа. Кажу, само се јавите полицији да идете у село и то је то. И заиста, то је било то. Међутим, чули смо да није сваки дан тако једноставан и наруку путницима намерницима.

– Када су поставили границу, нисам могао то да схватим, а ни да замислим да ће све то овако изгледати – прича пензионер Милош Богданић, који се цео живот бави пољопривредом, узгајајући на око девет хектара соју, кукуруз и однедавно сунцокрет. – И тако ми већ 34 године живимо у гету, јер немамо нормалан улаз у село, а кад претичемо колону, онда нас псују...

И ма колико тешко било скрпити крај с крајем и опстати у селу које је од свог административног центра удаљено 40 километара, староседецима је љубав јача од сваке препреке.

Фудбалери на понос села

Стадион „Радивоје Голубовић” Фудбалског клуба „Срем” недељом је центар збивања у селу, када скоро сви мештани дођу да бодре свој тим на утакмицама. То је, сигурни смо, умногоме допринело да им фудбалери тренутно пишу историју, будући да четврту сезону почињу као чланови друге сремске лиге, групе Запад.

– Можемо се похвалити највећим успехом у историји клуба који постоји од 1956. године – прича члан Управе Мићо Ковачевић. – Тренутно имамо више од 30 регистрованих играча, с тим да је један део из села, а остали су из других места, али смо их прихватили као домаће јер су дуго година код нас. Како од пре две године нису обавезне млађе селекције у нашој лиги, ми је ни немамо, али трудимо се да регрутујемо децу, међутим као мала месна заједница, нисмо у могућности, јер имамо мало клинаца. Они који и имају афинитета према спорту, већ тренирају у Сремској Митровици.

Осим постигнутих успеха, ФК „Срем” може да се подичи и изузетно лепим тереном који се редовно одржава, а ускоро треба да добије и заливни систем како им трава не би пропадала током лета.

– Сад правимо и помоћни терен са паркингом, све захваљујући Граду али и спонзорима, односно ентузијастима, међу којима је и наш мештанин Срђан Рајић који, иако живи и ради у Београду, срце је оставио овде – каже Ковачевић.