МЕЛЕНЦИ: ДНЕВНИК У БОРБИ СА ВОЈВОЂАНСКИМ ВЕТРЕЊАЧАМА „Хм, па баш вам је грозно унутра, све се руши“ (ФОТО; ВИДЕО)

Са таквим мислима, помало слутећи да би и сам могао постати жртва, трипут презнојени  репортер „Дневника“ се приближавао Меленцима са задатком да настави писање серијала о преосталим војвођанским ветрењачама. Убрзо, на излазу из Меленаца ка Башаиду, угледа Бошњакову ветрењачу, усред атара, стотинак метара од пута, а нигде на видику ни једног квадратног центиметра хлада

- Ух, ово неће на добро изаћи, док је обиђем, направим фотографије, покушам да уђем, па још да снимим видео за „Дневников“ сајт, онесвестићу се... Почео сам да причам сам са собом, значи већ ме је ударило сунце, морам пожурити да ово обавим и да бежим што пре – изговори новинар наглас док је преко ледине хитао ка ветрењачи не би ли се бар мало склонио у њену сенку. И тек што се наслонио на зид да предахне, зачу унутра некакво комешање.

- Е, најбоље још да има и духова.

- Какви бре духови, то не постоји – доби одговор из ветрењаче.

-Па с ким онда причам ? Кога има унутра? – настави да испитује репортер већ озбиљно забринут да га је пукла сунчаница .

- Ма, јеси ћорав ? Ту смо, горе. Ја сам Крива Канџа, а ово је моја фамилија .

У то новинар угледа великог сивкастог голуба, који је извиривао испод крова, а иза њега се још неколико голубијих глава накривило да види шта се дешава.     

Новинар се у чуду осврну око себе, али нигде живе душе која би му гарантовала да није флипнуо од врућине, већ да је заиста управо заподео разговор са – голубом. 

-  Ааааа, значи, ви сте се сада овде уселили. Хм, па баш вам је грозно унутра, све се руши – довикну новинар у неспретном покушају да започне колико толико „пријатељски” разговор са голубијом дружином, јер се чинило да само чекају на знак Криве Канџе, или како ли је већ рекао  да се зове, и крену у ваздушни напад на незваног госта из Новог Сада.

- Ма ко се бре уселио!? Наш чукунчукунпрадеда и наша чукунчукунпрабаба су  у овој ветрењачи прво гнездо направили још 1899, чим је завршен кров. Ово је НАША ветрењача! –  љутито одговара газда-голуб док остали комешањем и гугутањем потврђују његове речи. – Него, ај ти лепо назад у та бела кола и правац кући, пусти нас на миру. И боље ти је крећи одма’ јер смо синоћ јели неке лубенице што су попадале с приколице, па  ако нас протера...

Док је пребирао по сећању који су све симптоми сунчанице а који топлотног удара, новинар је истовремено одлучио да превентивно ипак устукне, јер то што вероватно халуцинира не значи и да неће бити затрпан голубијим минулим радом. А ко је бар једном с њим имао посла, понављање таквог искуства му не пада на памет.   И уследило је стратешко напуштање ветрењаче, које је  испратило  неколико голубова у бришућем лету.

Но, да ли због врућине или новинарске  радозналости, репортер ипак није одолео  да пупастог сивог голуба, који га је и даље самоуверено гледао из подкровне сене, не упита да ли је округло камење, разбацано испред ветрењаче,  било за млевење жита и кукуруза ?

- Јок, него је пало с неба!  – изнервирано му одговори голуб. – Зар први пут видиш ветрењачу?

Покрајински завод за заштиту споменика финансирао је 1971. године комплетну обнову Бошњакове ветрењаче у Меленцима. Све осим делова механизма млина, добило је тада нови изглед. Међутим, у годинама и деценијама које су уследиле, ветрењача није имала никакву намену и време је учинило своје. Постојала је велика опасност од комплетног урушавања, па је 2007. године опет  урађена санација темеља, зидова и комплетног крова. С обзиром на стање унутрашњих зидова који се сада већ у слојевима урушавају и механизма ветрењаче који је у потпуном расулу, Бошњакова ветрењача у Меленцима је чини се све ближа да доживи судбину “своје колегинице” у Гунарошу јер је, по свему судећи, пређена она тачка пропадања након које нема повратка.

Све гледајући да остане ван домашаја „среће” (коме ли је само пало на памет да то кад те стрефи птичија кака прогласи срећом), новинар некако објасни да их је видео неколико, јербо пише о њима, па тако...

- А јел’ знаш ти да је у Гунарошу срушена ветрењача пре неколико месеци. Наишло нам је неколико тамошњих голубова одмах после рушења, једна моја унука је удата код њих па смо их примили, али одоше даље, ‘оће да пробају да се сместе у Карачоњијев дворац у Новом Милошеву, тамо нема никог, а огроман је...  

Успостављено прећутно примирје новинар је, наравно, покушао да искористи: Откад сте сами у ветрењачи, мислим кад су људи престали да долазе ?

 -То је било баш давно, мом деди је његов деда причао да је стари Бошњак престао овде да меље жито негде шездесетих прошлог века и ветрењача је тада била у доста лошем стању. Сигурно си чуо за Тита? Е причају да је лично он наредио да се ветрењача среди и сачува. То је и урађено 1971. па после још једном, али џаба, овде нико није долазио и опет је почело да се све урушава. Али нама то не смета, имамо више места за гнезда по гредама и рупама у зидовима...  

И Крива Канџа се  повуче дубље на греду испод крова. Сад већ мало опуштенији, новинар  дохвати воду из ранца, попи неколико гутљаја, а остатком се полио по лицу и глави, па крене у  обигравање око ветрењаче и фотографисања. Када је завршио ђир, отпи још мало воде па се продере: Ехеј, газда голубе, где си, још нешто бих да те приупитам о овим зидовима.

- Гу-гу –гугу – било је све што је добио као одговор. 

Збуњен, тетуравим кораком коме је допринела вртоглавица од сунца, новинар се некако докопао кола и утекао да не би постао део банатске митологије о ветрењачи у чијој близини је један новинар  почео да прича сам са собом. И није престао...

Нико Перковић