MELENCI: DNEVNIK U BORBI SA VOJVOĐANSKIM VETRENJAČAMA „Hm, pa baš vam je grozno unutra, sve se ruši“ (FOTO; VIDEO)

Sa takvim mislima, pomalo sluteći da bi i sam mogao postati žrtva, triput preznojeni  reporter „Dnevnika“ se približavao Melencima sa zadatkom da nastavi pisanje serijala o preostalim vojvođanskim vetrenjačama. Ubrzo, na izlazu iz Melenaca ka Bašaidu, ugleda Bošnjakovu vetrenjaču, usred atara, stotinak metara od puta, a nigde na vidiku ni jednog kvadratnog centimetra hlada

- Uh, ovo neće na dobro izaći, dok je obiđem, napravim fotografije, pokušam da uđem, pa još da snimim video za „Dnevnikov“ sajt, onesvestiću se... Počeo sam da pričam sam sa sobom, znači već me je udarilo sunce, moram požuriti da ovo obavim i da bežim što pre – izgovori novinar naglas dok je preko ledine hitao ka vetrenjači ne bi li se bar malo sklonio u njenu senku. I tek što se naslonio na zid da predahne, začu unutra nekakvo komešanje.

- E, najbolje još da ima i duhova.

- Kakvi bre duhovi, to ne postoji – dobi odgovor iz vetrenjače.

-Pa s kim onda pričam ? Koga ima unutra? – nastavi da ispituje reporter već ozbiljno zabrinut da ga je pukla sunčanica .

- Ma, jesi ćorav ? Tu smo, gore. Ja sam Kriva Kandža, a ovo je moja familija .

U to novinar ugleda velikog sivkastog goluba, koji je izvirivao ispod krova, a iza njega se još nekoliko golubijih glava nakrivilo da vidi šta se dešava.     

Novinar se u čudu osvrnu oko sebe, ali nigde žive duše koja bi mu garantovala da nije flipnuo od vrućine, već da je zaista upravo zapodeo razgovor sa – golubom. 

-  Aaaaa, znači, vi ste se sada ovde uselili. Hm, pa baš vam je grozno unutra, sve se ruši – doviknu novinar u nespretnom pokušaju da započne koliko toliko „prijateljski” razgovor sa golubijom družinom, jer se činilo da samo čekaju na znak Krive Kandže, ili kako li je već rekao  da se zove, i krenu u vazdušni napad na nezvanog gosta iz Novog Sada.

- Ma ko se bre uselio!? Naš čukunčukunpradeda i naša čukunčukunprababa su  u ovoj vetrenjači prvo gnezdo napravili još 1899, čim je završen krov. Ovo je NAŠA vetrenjača! –  ljutito odgovara gazda-golub dok ostali komešanjem i gugutanjem potvrđuju njegove reči. – Nego, aj ti lepo nazad u ta bela kola i pravac kući, pusti nas na miru. I bolje ti je kreći odma’ jer smo sinoć jeli neke lubenice što su popadale s prikolice, pa  ako nas protera...

Dok je prebirao po sećanju koji su sve simptomi sunčanice a koji toplotnog udara, novinar je istovremeno odlučio da preventivno ipak ustukne, jer to što verovatno halucinira ne znači i da neće biti zatrpan golubijim minulim radom. A ko je bar jednom s njim imao posla, ponavljanje takvog iskustva mu ne pada na pamet.   I usledilo je strateško napuštanje vetrenjače, koje je  ispratilo  nekoliko golubova u brišućem letu.

No, da li zbog vrućine ili novinarske  radoznalosti, reporter ipak nije odoleo  da pupastog sivog goluba, koji ga je i dalje samouvereno gledao iz podkrovne sene, ne upita da li je okruglo kamenje, razbacano ispred vetrenjače,  bilo za mlevenje žita i kukuruza ?

- Jok, nego je palo s neba!  – iznervirano mu odgovori golub. – Zar prvi put vidiš vetrenjaču?

Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika finansirao je 1971. godine kompletnu obnovu Bošnjakove vetrenjače u Melencima. Sve osim delova mehanizma mlina, dobilo je tada novi izgled. Međutim, u godinama i decenijama koje su usledile, vetrenjača nije imala nikakvu namenu i vreme je učinilo svoje. Postojala je velika opasnost od kompletnog urušavanja, pa je 2007. godine opet  urađena sanacija temelja, zidova i kompletnog krova. S obzirom na stanje unutrašnjih zidova koji se sada već u slojevima urušavaju i mehanizma vetrenjače koji je u potpunom rasulu, Bošnjakova vetrenjača u Melencima je čini se sve bliža da doživi sudbinu “svoje koleginice” u Gunarošu jer je, po svemu sudeći, pređena ona tačka propadanja nakon koje nema povratka.

Sve gledajući da ostane van domašaja „sreće” (kome li je samo palo na pamet da to kad te strefi ptičija kaka proglasi srećom), novinar nekako objasni da ih je video nekoliko, jerbo piše o njima, pa tako...

- A jel’ znaš ti da je u Gunarošu srušena vetrenjača pre nekoliko meseci. Naišlo nam je nekoliko tamošnjih golubova odmah posle rušenja, jedna moja unuka je udata kod njih pa smo ih primili, ali odoše dalje, ‘oće da probaju da se smeste u Karačonjijev dvorac u Novom Miloševu, tamo nema nikog, a ogroman je...  

Uspostavljeno prećutno primirje novinar je, naravno, pokušao da iskoristi: Otkad ste sami u vetrenjači, mislim kad su ljudi prestali da dolaze ?

 -To je bilo baš davno, mom dedi je njegov deda pričao da je stari Bošnjak prestao ovde da melje žito negde šezdesetih prošlog veka i vetrenjača je tada bila u dosta lošem stanju. Sigurno si čuo za Tita? E pričaju da je lično on naredio da se vetrenjača sredi i sačuva. To je i urađeno 1971. pa posle još jednom, ali džaba, ovde niko nije dolazio i opet je počelo da se sve urušava. Ali nama to ne smeta, imamo više mesta za gnezda po gredama i rupama u zidovima...  

I Kriva Kandža se  povuče dublje na gredu ispod krova. Sad već malo opušteniji, novinar  dohvati vodu iz ranca, popi nekoliko gutljaja, a ostatkom se polio po licu i glavi, pa krene u  obigravanje oko vetrenjače i fotografisanja. Kada je završio đir, otpi još malo vode pa se prodere: Ehej, gazda golube, gde si, još nešto bih da te priupitam o ovim zidovima.

- Gu-gu –gugu – bilo je sve što je dobio kao odgovor. 

Zbunjen, teturavim korakom kome je doprinela vrtoglavica od sunca, novinar se nekako dokopao kola i utekao da ne bi postao deo banatske mitologije o vetrenjači u čijoj blizini je jedan novinar  počeo da priča sam sa sobom. I nije prestao...

Niko Perković