ПРИЧА О КЊИГАМА Дисторзија истине редактора за осетљиви садржај

Већ смо, дакле, током протеклих година били у ситуацији да прочитамо како, на пример, проблем може бити и то што су књиге о Винету  Карла Маја “препуне расистичких описа  староседелаца америчког континената”. (Не улазимо, наравно, у причу а шта се то заиме бога десило са тим истим староседеоцима који су неуспешно покушавали да се супротставе најезди белих колониста?) А тек проширена вест која је на агенциајама, својевремено, била тек пикантерија, али су је зато готово сви пренели:

“Након што су књиге Роалда Дала и Ијана Флеминга у Великој Британији преправљене како би се ’прилагодиле’ модерном времену, што је изазвало бројне критике, иста судбина је задесила и књиге Агате Кристи. Из њених су дела уклоњени расистички изрази и неки делови текста су измењени. Романи и приче о Поароу и госпођици Марпл прошли су измене тако да су изворни одломци или прерађени или уклоњени у новим издањима која је објавио ’Харпер Колинс’. Та нова издања су или већ објављена или су била пред изласком, а била су подвргнута ревизији тзв. редактора за осетљиви садржај. Наведене су бројне промене у делима славне списатељице насталим од 1920. до 1976. године, у деловима који садрже описе, увреде или референце на етничку припадност – посебно за ликове који нису из Уједињеног Краљевства. Промењен је и вокабулар. Израз ’оријентални’, на пример, уклоњен је, заједно са другим расним описима у неким случајевима. У роману ’Смрт на Нилу’, у одломку који описује црног слугу како се цери јер разуме потребу да ћути о инциденту, више не стоји да је црнац или да се смеши. Уместо тога, он једноставно ’клима главом’. Уређивања укључују измене и допуне монолога ликова као што су госпођица Џејн Марпл или Херкул Поаро. ’Тајанствени догађај у Стајлсу’ из 1920. године измењен је тако да се Поароов коментар да је други лик ’Јевреј, наравно’ више не појављује. Млада жена описана као ’циганка’ сада се назива само ’млада жена’.”

Дешавају се и готово невероватне, апсолутно непредвидљиве ствари попут оне да су се чак и књиге о петоро пријатеља списатељице за децу Инид Блајтон, у одређеним “околностима” наашле на списку “некоректих”: И она је, наводно, каже се, неке своје ликове приказала као увредљиве стереотипе, а примедбе за расизам (?) опште су место. Чак је и Чарлс Дикенс већ дуго под знаком сумње јер је “с висине” посматрао, сагледавао и описивао “примитивне” народе у британској колонији, а да се и не спомиње да је врло сумњив (антисемитизам?) зато што је његов чувени негативац из “Оливера Твиста”, Фејгин, Јеврејин.

 Па тек податак да је извесни Школски округ из америчке државе Јута повукао Свето писмо из наставног програма за основне и средње школе због “вулгарног и насилног садржаја”. (Каже се да је овај потез уследио  пошто се један родитељ пожалио, указујући да књига није примерена за децу!)

На листи спорних књига су, између осталих, и романи о Харију Потеру Џоан Роулинг, па чак и “Слушкињина прича” Маргарет Етвуд. На ранијим листама књига чија се забрана тражила у школама и библиотекама нашла су се и култне дела америчке књижевности попут “О мишевима и људима” Џона Стајнбека и “Убити птицу ругалицу” Харпер Ли.

 Не тако давно, и велики Марио Варгас Љоса позбавио се опасностима од олаке ревизије, тј ревидирања овај пут не историје, него дела из историје књижевности и оних дела која би тек требала да буду написана.

- У случају политичке коректности реч је о ничем другом него о нападу на слободу. И на тај се начин ваља односити према том феномену и према његовим адвокатима. Према феномену као дисторзији истине, а према његовим адвокатима као ситним, неаутентичним човечуљцима.

Ђорђе Писарев