КЊИЖЕВНА КРИТИКА Спасоносне предачке нити: „Ракија и ране”, Милана Мицића
(Банатски културни центар, Ново Милошево; Културни центар „Лукијан Мушицки”, Темерин; Библиотека „Бранко Радичевић” Житиште, 2024)
Треће измењено и допуњено издање збирке песама Милана Мицића, историчара и књижевника, носи поднаслов, „добровољачка, колонистичка читанка”, који већ на почетку поставља загонетку о природи његовог певања. Иако читанка преноси суштинска знања деци, питање постојања и значења колонистичке књижевности интригира и превазилази те оквире. Судбина добровољаца српске војске у Првом светском рату и њихова колонизација у војвођанске крајеве представља тематско платно за песничке пројекције о човеку једноставне душе, али замршеног животног пута, од родног места, преко Америке и Солунског фронта до Баната. Ово намеће нову, жанровску загонетку: зашто поезија, а не прича или драма? Наративна црта у песмама изразито је снажна, а пролог и епилог као песнички циклуси уоквирују трагику сеоба, страдања и малих животних мирења. Песничко збијање у жижу, ипак, најбоље омогућује да густо сито сирових и сурових казивања о колонистима пропусти и зрно нежности, због чега их видимо као људе, а не као књижевне јунаке, имена у документима или сени покојника, које можемо, али и не морамо осећати као претке. Мицићева збирка песама постаје тако кончић предачке нити, који нас спасава из лавиринта самотражења и напора да се одредимо у сопственом идентитету.
Између „Пролога” и „Епилога” налазе се циклуси „Ракија и ране”, „Баке наше”, „Људи” и „Мој ђед”. Ракија није само средишњи и кључни мотив, већ је и мера свих ствари, мера живота и смрти. Стихови: „Не пијемо ми ракију што волимо, / но што је вода лоша” нису само згодна песничка досетка, већ знак кобне замене: насушна потреба за водом утољена је ракијом, као што се жеђ за завичајем умирује кућењем у Банату. Исповедни тон стихова: „Уз наше ордење и Банат нам прикачисте, / па га носамо како знамо”, открива двоструки однос и према рату, и према Банату, где се све што није тражено, макар било и награда, носи стоички и достојанствено, али с осећањем неприпадања. Достојанство се огледа у једноставности, као и у специфичном одсуству потребе за било каквим вишком: речи, сентимента, ствари или сензација. Одређена шкртост и тврдоћа у изразу могу створити утисак да је свет осећања наших ђедова скучен, или да су њихови видици уски. Младост у Америци, иако доноси нових „дванајст хоризоната”, не проширује у том смислу њихов свет, мада га чини садржајнијим. Духовна ширина произилази из свесног избора да се живи тако да се „душа не огријеши”, чак и у временима када су све друге могућности за избор ускраћене. У томе је и својеврстан парадокс: тешко да се могу замислити „мушкији” стихови од Мицићевих, али је мушка снага разједињена пред чињеницом да су сви они само објекти, марионете у туђим рукама („Ђеца се уче на нашијем главама”). Жене, с друге стране, баке наше, тихе су и благе, али оне су „храм који ’ода”, као оса на којој почива свет.
Дијалектом обојено и зачињено псовкама, казивање о себи и о другима јесте аутентично, али не и потпуно огољено. Читалац препознаје стварне обрисе човека иза три тачке у наслову сваке песме, које меланхолично најављују слику или виртуозно приказан детаљ, попут ципелице у блату, у бежанији од ортијеваца четрдесет и прве. Човек, међутим, не носи само своју судбину на плећима, нити је суздржан само због патријархалног зазора. То проистиче из снажно укорењене свести да је он увек део нечега већег: део породице, заједнице и свог народа. Лиминална позиција „ни тамо ни овамо” премошћује се њиховом вером у трајање кроз потомке, те су зато, „под кожом крвави, / мргодни, љути, само очима у ђецу насмијани”. Они су свесни своје невидљивости, али и тако невидљиви лебде око унука, причајући „невидљиве приче”. Последња песма „Кано жрак стољећем прођосмо...” утврђује веру и песника и читаоца да добровољце-колонисте неће ипак само „дворити у забораву”. Жилави, мрки и поносни, они остају нацртани „за дику” у Мицићевој поезији, која њихов зрак светлости проноси до наших дана.
Сања Перић