KNJIŽEVNA KRITIKA Spasonosne predačke niti: „Rakija i rane”, Milana Micića

Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje zbirke pesama Milana Micića, istoričara i književnika, nosi podnaslov, „dobrovoljačka, kolonistička čitanka”, koji već na početku postavlja zagonetku o prirodi njegovog pevanja. Iako čitanka prenosi suštinska znanja deci, pitanje postojanja i značenja kolonističke književnosti intrigira i prevazilazi te okvire. Sudbina dobrovoljaca srpske vojske u Prvom svetskom ratu i njihova kolonizacija u vojvođanske krajeve predstavlja tematsko platno za pesničke projekcije o čoveku jednostavne duše, ali zamršenog životnog puta, od rodnog mesta, preko Amerike i Solunskog fronta do Banata. Ovo nameće novu, žanrovsku zagonetku: zašto poezija, a ne priča ili drama? Narativna crta u pesmama izrazito je snažna, a prolog i epilog kao pesnički ciklusi uokviruju tragiku seoba, stradanja i malih životnih mirenja. Pesničko zbijanje u žižu, ipak, najbolje omogućuje da gusto sito sirovih i surovih kazivanja o kolonistima propusti i zrno nežnosti, zbog čega ih vidimo kao ljude, a ne kao književne junake, imena u dokumentima ili seni pokojnika, koje možemo, ali i ne moramo osećati kao pretke. Micićeva zbirka pesama postaje tako končić predačke niti, koji nas spasava iz lavirinta samotraženja i napora da se odredimo u sopstvenom identitetu.  

Između „Prologa” i „Epiloga” nalaze se ciklusi „Rakija i rane”, „Bake naše”, „Ljudi” i „Moj đed”. Rakija nije samo središnji i ključni motiv, već je i mera svih stvari, mera života i smrti. Stihovi: „Ne pijemo mi rakiju što volimo, / no što je voda loša” nisu samo zgodna pesnička dosetka, već znak kobne zamene: nasušna potreba za vodom utoljena je rakijom, kao što se žeđ za zavičajem umiruje kućenjem u Banatu. Ispovedni ton stihova: „Uz naše ordenje i Banat nam prikačiste, / pa ga nosamo kako znamo”, otkriva dvostruki odnos i prema ratu, i prema Banatu, gde se sve što nije traženo, makar bilo i nagrada, nosi stoički i dostojanstveno, ali s osećanjem nepripadanja. Dostojanstvo se ogleda u jednostavnosti, kao i u specifičnom odsustvu potrebe za bilo kakvim viškom: reči, sentimenta, stvari ili senzacija. Određena škrtost i tvrdoća u izrazu mogu stvoriti utisak da je svet osećanja naših đedova skučen, ili da su njihovi vidici uski. Mladost u Americi, iako donosi novih „dvanajst horizonata”, ne proširuje u tom smislu njihov svet, mada ga čini sadržajnijim. Duhovna širina  proizilazi iz svesnog izbora da se živi tako da se „duša ne ogriješi”, čak i u vremenima kada su sve druge mogućnosti za izbor uskraćene. U tome je i svojevrstan paradoks: teško da se mogu zamisliti „muškiji” stihovi od Micićevih, ali je muška snaga razjedinjena pred činjenicom da su svi oni samo objekti, marionete u tuđim rukama („Đeca se uče na našijem glavama”). Žene, s druge strane, bake naše, tihe su i blage, ali one su „hram koji ’oda”, kao osa na kojoj počiva svet. 

Dijalektom obojeno i začinjeno psovkama, kazivanje o sebi i o drugima jeste autentično, ali ne i potpuno ogoljeno. Čitalac prepoznaje stvarne obrise čoveka iza tri tačke u naslovu svake pesme, koje melanholično najavljuju sliku ili virtuozno prikazan detalj, poput cipelice u blatu, u bežaniji od ortijevaca četrdeset i prve. Čovek, međutim, ne nosi samo svoju sudbinu na plećima, niti je suzdržan samo zbog patrijarhalnog zazora. To proističe iz snažno ukorenjene svesti da je on uvek deo nečega većeg: deo porodice, zajednice i svog naroda. Liminalna pozicija „ni tamo ni ovamo” premošćuje se njihovom verom u trajanje kroz potomke, te su zato, „pod kožom krvavi, / mrgodni, ljuti, samo očima u đecu nasmijani”. Oni su svesni svoje nevidljivosti, ali i tako nevidljivi lebde oko unuka, pričajući „nevidljive priče”. Poslednja pesma „Kano žrak stoljećem prođosmo...” utvrđuje veru i pesnika i čitaoca da dobrovoljce-koloniste neće ipak samo „dvoriti u zaboravu”. Žilavi, mrki i ponosni, oni ostaju nacrtani „za diku” u Micićevoj poeziji, koja njihov zrak svetlosti pronosi do naših dana.  

Sanja Perić