ПРИЧЕ О КЊИГАМА Када би се Толстојев роман звао “Мир”...

Ко ће га знати шта је истина, а вероватно се она крије негде између ове две крајности. Тако је, валда, у стварном животу у реалном времену али, да ли је исти случај и у свету фикције, на том тржишту маште, у виртуелном (супер!)маркету измишљених прича?

Наизглед, у случају јунака књиге, у споменутом свету фикције, дакле књижевности, дилема нема, а судбина је вечно закуцана речима на хартију. У том је свету који је тако очигледно замрзнут све док на њега не баци поглед читалац који јунаке у откривалачком трену не учини активним али, сматра се, остављајући их сваки пут без права на промену животног циклуса. Ех, треба само замислити радости јунака када шаке страсног читаоца отворе тај и тај роман, како, дотад на чекању, живну пренути из дремежа који им је омогућила, на пример, удобна фотеља смештена у њихове мање или веће библиотеке. Па, они су спремни за сарадњу са читаоцима увек, поготово што је јасно да би отпор био узалудан.

Хипотетички идеална ситуација: читалац затиче јунака, у најбољим годинама, сретног у складном браку, материјално обезбеђеног, грађански ситуираног, уваженог у заједници... И он је, у својој стварности нешто као “идеалан читалац”, Око њега измаглица дуванског дима, поред њега шољица зеленог чаја, а окружен је најзаводљивијим воњем на свету, оним којим одишу непрегледни низови књига разнобојних хрбата с мером, знањем и љубављу смештених у полице вредне библиотеке. У таквој идеалној, заводљивој слици, представи једне од могућих идеја зачетих у главама дрских читалаца, свет би се померио у оном тренутку у коме читалац затвора књигу, а јунак изнова бива остављен сам себи. Безвољно посматра сада суву, никад наточену шољицу за чај, посматра низове јефтиних налепница на којима су насликани хрбати лажних књига, макету фотеље израђену од тврдог картона, лажну атмосферу лажне стварности. (Или у другој опцији, када би којим случајем баш јако паметни јунак, свестан виртуелности света у којем егзистира, ипак решио да се преда илузији и поверује лажним сликама – представама слика – разбашкарен и опуштен у тихој ноћи; звездано небо наде и снова би му се распршило над главом када би читалац, у својој удобној фотељи у богатој библиотеци, задремао и на патос би му, уз гласни тресак, пала књига и заклопиле се странице бацајући изнова јунака у безнађе и сивило.)

Ово су немогуће ситуације, али лаки есеј, попут овог у коме смо се затекли, ви као читаоци а ја као писац, подразумева релативност истине о којој се говори зато што оперише идејама, а не (само) истином као таквом; својевремено је књижевни критичар и теоретичар Џозеф Епштајн  с правом устврдио да роман претендује на истину, стављајући идеје у други план, а да есеј функционише другачије - оперише више идејама, а мање истином. Обрни – окрени, али толико спомињана судбина писца и јунака књига увек се враћа на читаоце. Без њих, нема ни пантеона виртуелних богова, а камоли главних играча и епизодиста у (измишљеним) причама. Отуд и један од главних ставова постмодерне, као убитачне стратегије новијих времена: текст је у најмању руку бар додатак стварности, ако не и више, а улога читалаца је активна, никако не пасивна и предодређена!

Хоћемо ли, дакле, ако смо нешто надрндани, оставити Жана Валжана (“Јадници”) заувек у смрдљивој тамници? Или, уколико смо добре воље, али понешто сетни, оставити оно двоје љубавника у “Енглеском пацијенту” (Мајкл Ондачи) у тренутку док још увек уживају у страсној вези? Зашто да не спречимо старца из Хемингвејевог романа да изнова и изнова беспотребно убија  величанствену, огромну рибу? Зашто, уосталом, да не спречимо коначни обрачун Моби Дика и посаде брода капетана Ахаба, па нека лепо оладе, до краја свих времена, нека лепо лутају морима и раде штогод им се већ свиђа? Али, све то само по систему “ја одлучујем докле ми се свиђа, па ћу дотле и читати” и тако изнова “написати” књигу, за ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, у својој фотељи, у својој библиотеци, са својим примерком књиге.

Хм, уколико бисмо решили да “Рат и мир” читамо само до оних страница у којима битке још нису отпочеле, да ли би се онда Толстојев роман могао (морао) звати “Мир”?

Ђорђе Писарев