PRIČE O KNJIGAMA Kada bi se Tolstojev roman zvao “Mir”...

Ko će ga znati šta je istina, a verovatno se ona krije negde između ove dve krajnosti. Tako je, valda, u stvarnom životu u realnom vremenu ali, da li je isti slučaj i u svetu fikcije, na tom tržištu mašte, u virtuelnom (super!)marketu izmišljenih priča?

Naizgled, u slučaju junaka knjige, u spomenutom svetu fikcije, dakle književnosti, dilema nema, a sudbina je večno zakucana rečima na hartiju. U tom je svetu koji je tako očigledno zamrznut sve dok na njega ne baci pogled čitalac koji junake u otkrivalačkom trenu ne učini aktivnim ali, smatra se, ostavljajući ih svaki put bez prava na promenu životnog ciklusa. Eh, treba samo zamisliti radosti junaka kada šake strasnog čitaoca otvore taj i taj roman, kako, dotad na čekanju, živnu prenuti iz dremeža koji im je omogućila, na primer, udobna fotelja smeštena u njihove manje ili veće biblioteke. Pa, oni su spremni za saradnju sa čitaocima uvek, pogotovo što je jasno da bi otpor bio uzaludan.

Hipotetički idealna situacija: čitalac zatiče junaka, u najboljim godinama, sretnog u skladnom braku, materijalno obezbeđenog, građanski situiranog, uvaženog u zajednici... I on je, u svojoj stvarnosti nešto kao “idealan čitalac”, Oko njega izmaglica duvanskog dima, pored njega šoljica zelenog čaja, a okružen je najzavodljivijim vonjem na svetu, onim kojim odišu nepregledni nizovi knjiga raznobojnih hrbata s merom, znanjem i ljubavlju smeštenih u police vredne biblioteke. U takvoj idealnoj, zavodljivoj slici, predstavi jedne od mogućih ideja začetih u glavama drskih čitalaca, svet bi se pomerio u onom trenutku u kome čitalac zatvora knjigu, a junak iznova biva ostavljen sam sebi. Bezvoljno posmatra sada suvu, nikad natočenu šoljicu za čaj, posmatra nizove jeftinih nalepnica na kojima su naslikani hrbati lažnih knjiga, maketu fotelje izrađenu od tvrdog kartona, lažnu atmosferu lažne stvarnosti. (Ili u drugoj opciji, kada bi kojim slučajem baš jako pametni junak, svestan virtuelnosti sveta u kojem egzistira, ipak rešio da se preda iluziji i poveruje lažnim slikama – predstavama slika – razbaškaren i opušten u tihoj noći; zvezdano nebo nade i snova bi mu se raspršilo nad glavom kada bi čitalac, u svojoj udobnoj fotelji u bogatoj biblioteci, zadremao i na patos bi mu, uz glasni tresak, pala knjiga i zaklopile se stranice bacajući iznova junaka u beznađe i sivilo.)

Ovo su nemoguće situacije, ali laki esej, poput ovog u kome smo se zatekli, vi kao čitaoci a ja kao pisac, podrazumeva relativnost istine o kojoj se govori zato što operiše idejama, a ne (samo) istinom kao takvom; svojevremeno je književni kritičar i teoretičar Džozef Epštajn  s pravom ustvrdio da roman pretenduje na istinu, stavljajući ideje u drugi plan, a da esej funkcioniše drugačije - operiše više idejama, a manje istinom. Obrni – okreni, ali toliko spominjana sudbina pisca i junaka knjiga uvek se vraća na čitaoce. Bez njih, nema ni panteona virtuelnih bogova, a kamoli glavnih igrača i epizodista u (izmišljenim) pričama. Otud i jedan od glavnih stavova postmoderne, kao ubitačne strategije novijih vremena: tekst je u najmanju ruku bar dodatak stvarnosti, ako ne i više, a uloga čitalaca je aktivna, nikako ne pasivna i predodređena!

Hoćemo li, dakle, ako smo nešto nadrndani, ostaviti Žana Valžana (“Jadnici”) zauvek u smrdljivoj tamnici? Ili, ukoliko smo dobre volje, ali ponešto setni, ostaviti ono dvoje ljubavnika u “Engleskom pacijentu” (Majkl Ondači) u trenutku dok još uvek uživaju u strasnoj vezi? Zašto da ne sprečimo starca iz Hemingvejevog romana da iznova i iznova bespotrebno ubija  veličanstvenu, ogromnu ribu? Zašto, uostalom, da ne sprečimo konačni obračun Mobi Dika i posade broda kapetana Ahaba, pa neka lepo olade, do kraja svih vremena, neka lepo lutaju morima i rade štogod im se već sviđa? Ali, sve to samo po sistemu “ja odlučujem dokle mi se sviđa, pa ću dotle i čitati” i tako iznova “napisati” knjigu, za LIČNU UPOTREBU, u svojoj fotelji, u svojoj biblioteci, sa svojim primerkom knjige.

Hm, ukoliko bismo rešili da “Rat i mir” čitamo samo do onih stranica u kojima bitke još nisu otpočele, da li bi se onda Tolstojev roman mogao (morao) zvati “Mir”?

Đorđe Pisarev