ИНТЕРВЈУ: МАТЕВЖ ЈЕРМАН, РЕДИТЕЉ Мачка с два репа

Наиме, ради се о филмском раднику који већ десет и више година активно ради на архивирању, очувању и промоцији кратких и експерименталних форми филма у Словенији, што је и миље у коме је и сам активан као аутор. На Данима Словеначког филма био је заступљен с кратким филмом „Упад“, који нам је био полазна тачка за разговор о разним темама референтним како за њега лично, тако и за онај део словеначке кинематографије о коме мало знамо.

На Данима словеначког филма, приказан је твој кратки филм „Упад“ о необичној колекцији животиња складиш- тених у формалдехиду, старој преко 100 година. Како се јавила идеја за тај филм?

– Мој пријатељ из Копера, фотограф Карим Shalaby направио је серију фотографија колекције животиња у формалдехиду, најстарије колекције такве врсте у Словенији. Она је део колекције италијанске средње школе у Коперу и стара је скоро 150 година. Имају заиста фантастичне и необичне примерке, са генетским мутацијама и таквим стварима. На пример, имају мачку са два репа. Имају и бебу у тегли са шест прстију, али то нисмо снимали – то би ипак било превише. Био сам заиста фасциниран фотографијама и стилом којим је Карим приказао разне детаље. То ме је навело да добро размислим о томе како да ја искористим ту естетику, јер ту имате примерке који стоје мирно, у малом мрачном кабинету, дуже од једног века. Питање је било како да их уведем у покрет за потребе филма. Отишли смо тамо с камером, поставили мали студио и поигравали се са макро плановима, детаљима, светлима и ласерима,  малим детаљима попут сјаја, тако да смо у неку руку успели да их оживимо.

Како размишљате о Вашем стилу, филмској естетици, уопште узев?

– Веома сам активан на пољу музичког видеа, и сваки пут покушавам да им приступим као да се ради о кратком филму, тако да имају наратив и концептуалну перспективу. Такође снимам и мале експерименталне филмове, често са својим пријатељем Ником Новаком, који је музичар и сценски дизајнер. У последњих 5-10 година привлаче ме експериментални филмови. Почео сам да радим у Словенској кинотеци, где сам кустос авангардних збирки. Тренутно радим на дугометражном документарцу о историји словеначког експерименталног филма од касних педесетих до осамдесетих, када се појавио видео арт. Управо га завршавам уз подршку телевизије и Филмског центра Словеније.

То је веома интересантна тема – у Србији баш и не познајемо добро тај сегмент словеначке филмске сцене....

– Заправо, ни у Словенији нећете наћи много људи који знају нешто о томе. Педесетих, шездесетих и седамдесетих, широм Југославије постојали су кино клубови у којима су снимали аматери. Међу њима и неки који су правили концептуалне филмове, односно оне које бисмо данас назвали авангардним или експерименталним. У Загребу их зову „анти-филмом“, а у Београду је то „алтернативни филм“.  У Словенији нисмо имали покрет или теоријску школу, али су многи аутори стварали сјајна дела која су тада презентирана, да би потом била изгубљена деценијама. Нико се тиме није систематично бавио. Тако је Словенска кинотека пре десетак година започела пројекат скупљања експерименталних филмова. Неки од кратких и експерименталних филмова су дигитално рестаурирани, а неки пребачени и на 35mm формат. Ту су и кратки филмови Карпа Године које је снимао као студент, па фимови Винка Розмана. Посебно је интересантна прича о Васку Прегељу, који је направио десет филмова када је имао 17-18 година. Његов отац је био чувени сликар и он је дошао из тог културног залеђа, правио је на 8mm готово необарокне, мрачне филмове, налик апстрактном Линчу. Умро је млад и ови филмови су били изгубљени деценијама. Срећом, пронађени су раних двехиљадитих и сада их је Кинотека све дигитализовала. Надамо се да ћемо овим документарцем приказати тај скривени сегмент историје словеначког филма, а да ћемо уз њега потом моћи да прикажемо и неке кустосиране програме, да би ови филмови добили место које заслужују.

 Н. Марковић