НОВИ ПОГЛЕД НА ИСТОРИЈАТ АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ ВОЈВОДИНЕ Женскиње дискриминисане до 1929. године

До такве врсте дискриминације жена дошло је услед законских прописа који нису дозвољавали женама да се баве адвокатуром. Прекретницу у том смислу означава Закон о адвокатима за Краљевину СХС, донет 17. марта 1929. године, који каже да жене „могу стећи право на адвокатуру и ову обављати“.

Жене су од оснивања Правног факултета у Суботици 1920. махом студирале право у том граду.  За две деценије на суботичком факултету 88 њих је дипломирало. Могле су да раде у адвокатским канцеларијама, али до те преломне 1929.  нису имале право да се упишу у Именик адвокатских приправника.

Али да су оне без обзира на формалне препреке, покушавале да се баве адвокатуром и упишу у именик приправника говори молба за упис у списак адвокатских приправ- ника Босиљке Кристић из Панчева, рођене 1894, која се чува у Архиву Војводине. Она је дипломирала на Правничком факултету Универзитета Краљевине СХС у Београду 1922.  Исте године је приправничку праксу започела код панчевачког адвоката др Ђорђа Пајића, и поднела молбу која је одбијена уз образложење да „за убележавање женскиња још нема законске могућности“.

На ту неправду нису мушке колеге гледале равнодушно. За право да се и оне баве тим послом залагали су се многи, чак је на првом збору правника Краљевине СХС 1924. донета резолуција у којој је истакнут предлог да се женама дозволи бављење адвокатуром.

Изложбом „Адвокатска комора Војводине: кроз одабрану архивску грађу од 1875. до 1975. године“ ауторке - архивске саветнице Светлана Љубљанац и Леонила Павловић, и дипломирани конзерватор папира мр Вишња Николић стучној и широј јавности приказале су рад и развој тог еснафског удружења током његових првих сто година постојања, од оснивања 1875. до 1975. године. Изложбу прати и истоимена публикација коју поптисује  Светлана Љубљанац. Књига је плод четворогодишњег рада на сређивању архивске грађе и документарног материјала Адвокатске коморе Војводине  у том периоду, а која је у Архив Војводине стигла 2019.

Доношење закона којим се припадницама лепшег пола омогућава да стану уз раме с мушкарцима када је адвокатура у питању, сматра се напретком у процесу модернизације Србије  и еманципацији жена. Од 1929. када је законом било дозвољено да се баве адвокатуром до1941. када је комора престала да постоји, у Именик адвоката Адвокатске коморе у Новом Саду уписане су само четири жене. Прва  је била Катарина Ленголд из Петроварадина. Завршила је права у Суботици 1927, а у именик заведена први пут 1933.

Након ње, звање адвоката стекла је и Куљанка Серена Фишер, потоњи доктор правних наука. Адвокатски приправник постала је 1927. године, а девет година касније и адвокат prеthodno положивши заклетву.

Загрепчанка др Лила Стејић, рођена Акселрад, у именик адвоката убележена је у Панчеву 1938. године, а од 1936. у банатском селу Дебељача. Њена колегиница Данка Маргетић из Земуна дипломирала је право на суботичком факултету. Приправник је постала  1928, а судијски испит положила 1936. године у Новом Саду. У именик адвоката  убележена је 1940. Велики број жена којима је на изложби у Архиву  Војводине као адво- катским приправницама између 1929. и 1941 године посвећена пажња, родом су из Суботице, где су и студирале.

Таква је Јелена Аранка Марија Чајкаш рођена 1917, чији родитељи су били гимназијски професори. Завршила је приправ- нички стаж у родном граду 1940, а почетком следеће године кренула у  бесплатну судску вежбу у Среском суду у Суботици. Пошто јој окупационе власти нису дозволиле да ради као правник, одлучила је да настави школовање у Будимпешти, где је докторирала у јуну 1942. 

Једна од три кћери др Александра Моча, адвоката и председника Матице српске, као и председника Управног одбора АКВ. Мара је такође завршила права и била приправник у очевој канцеларији. Она је дипломирала у Београду 1939, када је положила и  адвокатско-приправничку заклетву.

Зорица Милосављевић