КЊИЖЕВНА КРИТИКА Заштитити лице света „Самоград”, Саше Нишавића
(Архив Војводине, Мали Немо, 2024)
У нашој, као и у светској поезији, може се приметити тенденција која прати животно и поетско сазревање песника: младалачки распојасани стихови постају временом испоснички сведени, пречишћени од вишка речи, стилских украса, али и сувишног емоционалног набоја. Смисао песме згуснут у неколико стихова је као поетски обруч од речи, који, пажљиво и промишљено постављен, истиска из песме све оно што јој не служи. Мада опасност од сужења имагинативног поља ипак постоји, када је обруч сувише ригидан и чврст, Саша Нишавић деценијама успешно одолева овој опасности. Својом новом песничком књигом, Самоград, он поново вешто кроти своју песничку имагинацију. Самоград је древни град, камен-град, и средњовековни духовни и културни центар, али је и само-град, онај модерни, који наглашава човекову самоћу у урбаном окружењу. Камен-реч, међутим, у овој књизи клесана је смирено и стрпљиво, са свешћу да је само тако могуће озидати храм дугог песничког трајања.
Збирка је подељена на пет циклуса добро одабраних наслова: „Кроз Гору Црнуˮ, „Саливање стравеˮ, „Улично окоˮ, „Кроз решетке свестиˮ и „Шумске јагодеˮ. У првом циклусу пролазак кроз завичајне тамне вилајете обележен је осетним суспрезањем језика, у складу са песмом која дели назив циклуса: „Мајка ми држи руку на устима / Не истурај главу / Према провалији / Не одазивај се гласовима / Што долазе из безданицаˮ. Мисао се, дакле, у стиху не истура сувише, као ни глава према провалији, иако се јаз између човека и провалије може премостити ослонцем на веру и наслеђе.
Мајчина рука на устима не зауздава само песнички замах, већ и радозналог дечака у песнику, који у ћутању ослушкује своје ближње, налик на Станковићеве божјаке. Потенцијално разорну моћ језика песник проблематизује кроз „паклен језикˮ потказивача, али и кроз уста немани – топовске цеви, стално присутне опасности и страха. Од страха, међутим, не спасавају старе враџбине и саливање страве, већ мајчина молитва, што мајку чини повлашћеним бићем у Нишавићевој поезији, којем сам Бог предаје недокучива знања.
Страх у циклусу „Улично окоˮ постаје, међутим, језиво стваран: док се на магичном оку „са екрана плавогˮ очитава „ружичаст животˮ, улично око види застрашујуће слике, не само гротескне, већ и дубоко узнемирујуће. Натуралистички обојеним градским призорима, некада чак грубо огољеним у својој баналности, песник супротставља чистоту природе, али и скрушеност духовног живота. Зло пуца као алка на дечијој љуљашци, под бахатим стокилашем, што песник најбоље показује у песми „Молитва епископа Јаковаˮ: „Боже пошаљи досаду […] На безбожне Персијанце / Што су уперили стреле / На мој народ […] Преуми их Господе / Нек се живи и здрави врате / Непољубљеним невестамаˮ. Уз чудесну молбу да се непријатељ преуми, а не озледи, епископ моли за досаду и мир, што је антитеза тежњи блазираног градског човека за новим, шокантним и узбудљивим.
Промену тона и смирење доноси циклус „Кроз решетке свестиˮ у ненасловљеним хаикуима, са речима које светле „попут мрвица златаˮ. Нишавић остаје на трагу доминантних тема времена, смрти и новог доба: „Имаш ли минут да ме назовеш: // Брзо одговарам / Имам бескрајне минуте / Не знам ко ће их преузети / Кад умремˮ. Човек је у поезији Саше Нишавића тек „времешанˮ, док уметничко дело, као рањени бизон из Алтамире, пркоси времену чак 15.000 година. Насупрот томе је вештачки бескрај телефонских минута, али и аутентична жудња за вечношћу, што песник, парадоксално, у последњем циклусу исказује кроз дивљење малим и ефемерним стварима. Малим кишобраном песникова унука је „штитила лице овог светаˮ, као што нежна ручица ћерке штити оца и постаје његов спасоносни чун. Вечност се, дакле, у поезији Саше Нишавића достиже кроз љубав, молитву, али и овоземаљске, мале радости. Његове поетске минијатуре у Самограду нису зато никада скучене у својој стиховној сведености, већ пуне живота и необичне изражајне снаге да у малом обухвате ширину песниковог света.
Сања Перић