окоТВоко: ТВ легенде
Да би се радио квалитетан ток-шоу мора да се буде мајстор свог заната и да се ухвати привилегија да се зову гости које други не зову.
Свакако, јубилеј за поштовање има Александар Станковић и његова култна емисија „Недељом у два”. Емисија у којој су „Лет 3” направили скандал и показали своје длакаве стражњице, ставили ту чепове и пуштали гасове у живом програму. Изгледа да је то била договорена провокација, али емисија је прекинута.
Овај програм је открио звезду свих таквих програма Ведрану Рудан. Жена са којом је загарантована провокација, свеједно да ли ће је упутити Сарапи , Марићу, Срђану Предојевићу или Јовани Јоксимовић. А Станковића воли Ведрана Рудан. Да, то је и емисија где је Аца питао Иву Санадера о његовим сексуалним афинитетима, а Емир Кустурица прекинуо снимање и одузео му траке, да би их после и вратио.
И то је емисија у којој је гостовање сваког госта из Београда имало ођек. Александар Станковић уме да каже да му је највећи жал што није угостио Ђорђа Балашевића иако је био на преговорима у Улици Јована Цвијића. Али је Ђоле одлучио да се не појави. Као што је Арсен Дедић одлучио да никад не дође. Најбољи је наравно био Мишо Ковач који нема кога није јавно прозвао. Зато ми је и Аца Станковић певао једном приликом у микрофон „Сви пјевају, ја не чујем” легендарни хит Далматинца који носи ланчић око врата.
Најдинамичнији разговор је свакако био са Александром Тијанићем у којој га је Тијанић нокаутирао и то је све Аца описао у својој књизи „Сто фаца и Аца”. То је најбоља књига једног новинара. Замолио сам Ацу да ми да патент за писање књиге. Неки гост је заслужио празан лист без коментара, други гост је толико сујетан и его манијак да би могле да се напишу странице и странице штива.
И данас ми је фасцинантно како је Александар Тијанић водио интервјуе „Умеће живљења” у Сарајеву, тик пред сами рат. Александар Тијанић је био фасцинантан у свом мачизму и велики уредник који је увек умео да препозна и створи ТВ звезде. Јер без харизматичног водитеља нема ни доброг ТВ програма. Сећам се да је продукцијска кућа Емотионс хтела да купи Александра Станковића и његов формат.
Али је Аца паметно проценио да ће му бити боље ако остане на хрватском јавном сервису. Ако сада погледате, на пример, гостовања Александра Тијанића, Војислава Шешеља и Милана С. Протића код Оље Бећковић на Студију Б, видећете колико су се времена променила, и гости и утисци, а и сама водитељка. Само су и један и други Александар остали легенде. И биће јунаци моје књиге јер су велики новинари.
Као што сад на Пинковим кабловским каналима репризирају Максовизије које је урадио Милован Илић Минимакс. Начин на који је то Мића водио, како је уклапао госте, од Чкаље, Даре Бубамаре, Цеце и Аркана, Јелене Карлеуше... То једноставно нико тако није умео да ради као феноменални Милован Илић Минимакс.
Можда су други направили одличне стенд-ап емисије и имали веће ексклузиве али најбољи водитељи ток-шоу програма су били Милован Илић Минимакс, Александар Тијанић и Александар Станковић. Данас кад готово сви раде подкасте или ток-шоу програме и кад сви мисле да је то лако, варају се, јер најтеже је радити формат један на један.
Сад када имамо хиперинфлацију толиких ТВ канала, остаје само да се сећамо и гледамо на Јутјубу како су то радили мајстори свог заната. Најбољи су и најдуже трајали и сви су патили од депресије, разних болести и криза јер једноставно новинарство није лак посао.
То нек схвате неки нови клинци који би да раде у овој посао. Боље је бити старлетан на друштвеној мрежи него озбиљан и припремљен новинар. То се данас не цени. Можеш само ванредно да одеш у ургентни центар да провере зашто те је срце издало. Издало је зато што се радило са страшћу.
Александар Филиповић