okoTVoko: TV legende
Da bi se radio kvalitetan tok-šou mora da se bude majstor svog zanata i da se uhvati privilegija da se zovu gosti koje drugi ne zovu.
Svakako, jubilej za poštovanje ima Aleksandar Stanković i njegova kultna emisija „Nedeljom u dva”. Emisija u kojoj su „Let 3” napravili skandal i pokazali svoje dlakave stražnjice, stavili tu čepove i puštali gasove u živom programu. Izgleda da je to bila dogovorena provokacija, ali emisija je prekinuta.
Ovaj program je otkrio zvezdu svih takvih programa Vedranu Rudan. Žena sa kojom je zagarantovana provokacija, svejedno da li će je uputiti Sarapi , Mariću, Srđanu Predojeviću ili Jovani Joksimović. A Stankovića voli Vedrana Rudan. Da, to je i emisija gde je Aca pitao Ivu Sanadera o njegovim seksualnim afinitetima, a Emir Kusturica prekinuo snimanje i oduzeo mu trake, da bi ih posle i vratio.
I to je emisija u kojoj je gostovanje svakog gosta iz Beograda imalo ođek. Aleksandar Stanković ume da kaže da mu je najveći žal što nije ugostio Đorđa Balaševića iako je bio na pregovorima u Ulici Jovana Cvijića. Ali je Đole odlučio da se ne pojavi. Kao što je Arsen Dedić odlučio da nikad ne dođe. Najbolji je naravno bio Mišo Kovač koji nema koga nije javno prozvao. Zato mi je i Aca Stanković pevao jednom prilikom u mikrofon „Svi pjevaju, ja ne čujem” legendarni hit Dalmatinca koji nosi lančić oko vrata.
Najdinamičniji razgovor je svakako bio sa Aleksandrom Tijanićem u kojoj ga je Tijanić nokautirao i to je sve Aca opisao u svojoj knjizi „Sto faca i Aca”. To je najbolja knjiga jednog novinara. Zamolio sam Acu da mi da patent za pisanje knjige. Neki gost je zaslužio prazan list bez komentara, drugi gost je toliko sujetan i ego manijak da bi mogle da se napišu stranice i stranice štiva.
I danas mi je fascinantno kako je Aleksandar Tijanić vodio intervjue „Umeće življenja” u Sarajevu, tik pred sami rat. Aleksandar Tijanić je bio fascinantan u svom mačizmu i veliki urednik koji je uvek umeo da prepozna i stvori TV zvezde. Jer bez harizmatičnog voditelja nema ni dobrog TV programa. Sećam se da je produkcijska kuća Emotions htela da kupi Aleksandra Stankovića i njegov format.
Ali je Aca pametno procenio da će mu biti bolje ako ostane na hrvatskom javnom servisu. Ako sada pogledate, na primer, gostovanja Aleksandra Tijanića, Vojislava Šešelja i Milana S. Protića kod Olje Bećković na Studiju B, videćete koliko su se vremena promenila, i gosti i utisci, a i sama voditeljka. Samo su i jedan i drugi Aleksandar ostali legende. I biće junaci moje knjige jer su veliki novinari.
Kao što sad na Pinkovim kablovskim kanalima repriziraju Maksovizije koje je uradio Milovan Ilić Minimaks. Način na koji je to Mića vodio, kako je uklapao goste, od Čkalje, Dare Bubamare, Cece i Arkana, Jelene Karleuše... To jednostavno niko tako nije umeo da radi kao fenomenalni Milovan Ilić Minimaks.
Možda su drugi napravili odlične stend-ap emisije i imali veće ekskluzive ali najbolji voditelji tok-šou programa su bili Milovan Ilić Minimaks, Aleksandar Tijanić i Aleksandar Stanković. Danas kad gotovo svi rade podkaste ili tok-šou programe i kad svi misle da je to lako, varaju se, jer najteže je raditi format jedan na jedan.
Sad kada imamo hiperinflaciju tolikih TV kanala, ostaje samo da se sećamo i gledamo na Jutjubu kako su to radili majstori svog zanata. Najbolji su i najduže trajali i svi su patili od depresije, raznih bolesti i kriza jer jednostavno novinarstvo nije lak posao.
To nek shvate neki novi klinci koji bi da rade u ovoj posao. Bolje je biti starletan na društvenoj mreži nego ozbiljan i pripremljen novinar. To se danas ne ceni. Možeš samo vanredno da odeš u urgentni centar da provere zašto te je srce izdalo. Izdalo je zato što se radilo sa strašću.
Aleksandar Filipović