ВИШЕ ОД ИСТОРИЈЕ О узајамним везама
Недавно је Одељење за књижевност и језик Матице српске објавила трећи том зборника „Из историје српско-мађарских културних веза“ са врло богатим садржајем из којег на првом месту треба издвојити студију недавно преминулог будимпештанског професора славистике и књижевника Петра Милошевића о животу и стваралаштву културолога Стојана Вујичића (1933-2002).
У студији Милошевић подсећа да је Стојан Вујичић током друге половине 20. века стварао везе између мађарског и српског (југословенског) књижевног и културног живота, као преводилац, уредник, антологичар, писац студија, организатор научних скупова и књижевних сусрета.
А не само да је успоставио везе са књижевницима већ их је и преводио с једног на други језик, и то са најзначајнијима, као што су: Андрић, Крлежа, Црњански, Вељко Петровић, Добрица Ћосић, Васко Попа, Данило Киш, односно Шандор Вереш, Јанош Пилински, Ференц Јухас, Ласло Нађ и други. Спектар његових стручних радова био је широк, писао је о утицају јужно-словенске народне поезије на мађарско песништво 16. века. Писао је културно-историјске монографије о Сентендреји, Пешти и Будиму. Деценијама је сакупљао материјал за музејску збирку Саборне цркве у Сентендреји, а 1979. године је именован за директора Црквено-уметничко-научне збирке Будимске епархије. Поводом 300. годишњице Велике сеоба Срба у Мађарску приређује стални изложбу у Будимпешти. Поред тога у својих десетак књига есеја и студија обрађује и прошлост и за своје време садашњост културолошких веза двеју народа.
Историчар књижевности Роланд Орчик у својој студији анализира преводе култне песме Милоша Црњанског „Суматра“. Не би се веровало да та песма има чак седам превода на мађарски језик, а све те преводе (од препева Золтана Чуке 1920. до превода Магдолне Дањи 1993. године) сакупио је Карољ Ач, и уз своје препеве објавио у новосадском Форуму, поводом стогодишњице рођења Црњанског.
Обимна студија историчара Ненада Обрадовића обрађује тему како је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387-1437) настојао да придобије српског деспота Стефана Лазаревића 1403. године е да би он постао један од најјачих међу оснивачима Витешког реда Змаја, чији је задатак био да формира групу барона који ће подржавати владавину угарског краља. А за узврат добио је земљопоседе, од којих један од значајних је био у жупанији Сатмар.
Историчарка Агнеш Озер анализира које су промене настале након 1918. године у културном животу Мађара у новонасталој држави Срба, Хрвата и Словенаца, у каснијој Краљевини Југославије и у социјалистичкој Југославији и као мањина, шта су изгубили, и како су створили нове просторе у свим гранама уметности и културном деловању.
Затим у зборнику следе студије о рецепцији превода Исидоре Секулића у мађарској култури Војводине (рад Иштвана Ладањи), Мађарска антологијска рецепција модерне југословенске прозе (Корнелија Фараго), студија писца ових редова о обимном књижевно-преводилачком раду Золтана Чуке, и рад Олаха Тамаша о формирању колективног идентитета у представи Мадач коментари (1985) Љубише Ристића.
Запажену студију објављује и Марко Чудић под насловом: Прилог изучавању концепта Средње Европе у нефикционалним текстовима Миклоша Месеља и Данила Киша.
Сви прилози су двојезични, а свака студија има резиме и на енглеском језику.
Ђезе Бордаш